izlozbekalendar

Пупин – уметност даривања

Од свог оснивања 1844. године до данас Народни музеј бележи крупним словима имена својих добротвора и легатора. У дугачком низу имена племенитих дародаваца, посебно место има научник, проналазач и професор Михајло Пупин Идворски. Народни музеј са захвалношћу и обавезом према свом племенитом дародавцу представља уметничка дела Пупиновог легата у Галерији Радио-телевизије Србије на изложби Пупин – Уметност даривања која ће трајати од 22. марта до 7. маја.

Након што је у Првом светском рату Народни музеј претрпео ненадокнадиве губитке, обавезу да допринесе опоравку најстарије музејске институције у Србији, препознао је као своју и Михајло Пупин оснивајући 1923. године Фонд Михајла Пупина при Народном музеју.  Фонд, касније назван Легат Михајла Пупина, основан је са циљу истраживања и публиковања монографија о српским старинама, као и са намером да помогне откупом дела српских уметника за збирке Народног музеја. После смрти Михајла Пупина управљање Задужбином је преузела Српска краљевска академија, па су до Другог светског рата сврха и циљ Задужбине остали непромењени.

Пупин 1923. године најпре поклања два ремек-дела српског сликарства XIX века, слике Уроша Предића Херцеговачки бегунци и Сироче. Научник је слике купио 1889. године на великој међународној изложби у Паризу, на којој је учестововала и Краљевина Србија.

Уметничка дела која су за Народни музеј откупљивана Пупиновим средствима, постала део фонда Народног музеја. То су слике:

Урош Предић, Сироче (1888), Урош Предић, Херцеговачки бегунци (1889), Паја Јовановић, Портрет Михајла Пупина (1903), Паја Јовановић, Портрет Варваре Пупин (1903), Константин Данил, Портрет госпође Вајлинг (1835-1840), Константин Данил, Портрет г-ђе Тетеши (1835-1840), Влахо Буковац, Руђер Бошковић (1919), Никола Алексић, Портрет жене са белом капом (1851), Новак Радонић, Портрет Димитрија Сарачевића (1857), Новак Радонић, Портрет Персиде Сарачевић (1857), Павле Симић, Портрет проте Јована (Инокентија) Павловића  (1853) и Георгије Бакаловић, Портрет Јеврема Обреновића (1835).

Средствима Пупинове задужбине или фондације набављен је Аутопортрет Стевана Алексића из 1919. године, као и портрети трговачке породице Јовичевић из Доњег Милановца – Јована, супруге Љубице и ћерке Милеве, као и београдског трговца  Мише Живановића, које је средином XIX века насликао познати портретиста Урош Кнежевић.

Током деценије постојања Фонда и Задужбине Михаила Пупина под окриљем Народног музеја, остварени су видни резултати у ономе што је Пупин навео као циљ у оснивачком документу. Објављене су монографије српских средњовековних манастира – Марков Манастир, Каленић, Манасија (Ресава), Студеница, штампана је двотомна монографија о спрском средњовековном живопису на француском језику La peinture Serbe du Moyen âge, систематски су вођена археолошка ископавања на територији јужне и старе Србије. Капитално монографско дело Манастир Дечани Ђурђа Бошковића, штампано непосредно пред Други светски рат, последњи је изданак плодотворне Пупинове Задужбине.

Став Михајла Пупина према Народном музеју говори о узвишеном, родољубивном односу који је наш велики научник имао према народу из којег је поникао и његовој културној и уметничкој баштини. За Народни музеј Пупинов легат има вишеструки значај, јер он представља племенити пример доброчинитељства захваљујући коме је у изузетно тешким временима обнове пострадалаог музеја враћена нада у хуманост, родољубље и бригу за будућност.

 

Paja Jovanović, Mihajlo Pupin - Umetnost darivanja HP


« Повратак на догађања