omuzeju

Ђорђе и Лала Лучић-Роки

Доктор Ђорђе Лучић рођен је на острву Вис 1883. године. Поред званичног презимена, његова породица је имала, по једном од славних предака који је према непријатељу био снажан и постојан као стена, надимак Роки. Ђорђе је студирао на три универзитета (у Загребу, Грацу и Бечу) и завршио правно – политичке студије, а прво запослење добија у Трсту на пословима адвоката поморских удружења. 

По завршетку Првог светског рата, сели се за Београд и венчава се у Саборној цркви, са Даринком-Лалом Тешић.

Даринка је рођена 1887. године у Београду, а још као дете, са својим дедом, путовала је у Париз и Беч. Након завршене Високе женске школе у Београду, за време Првог светског рата живи у избеглиштву у Паризу и на Сорбони студира и завршава француску књижевност.

Спомен збирка брачног пара Лучић је постепено настајала куповином уметничких дела која су им се свиђала, при чему нису придавали посебан значај материјалној или уметничкој вредности самог дела. Прве слике Ђорђе је почео да купује одмах по добијању запослења у Трсту и то је наставио током боравка у Сплиту и Београду. Након удаје, Даринка је Ђорђијевој колекцији прикључила неколико породичних слика. Брачни пар је наставио да купује слике за збирку при чему су се придржавали два критеријума: да им се дело свиди и/или да на тај начин могу да помогну сликарима у невољи.

Збирка је значајно обогаћена сликама италијанских мајстора куповином целокупне колекције Милована Миловановића. У то време, колекција је важила за најрепрезентативнију у Београду и брачни пар Лучић је купује од Милованове удовице по веома повољној цени.

Почетком Другог светског рата Лучићи престају са куповином слика и настоје да сачувају збирку. Ћорђе себе и свој брод пријављује за одбрану отаџбине, напушта Београд и креће за Сплит. Том приликом, збирка се дели на три дела: један део остаје у Београду, други Лучићи носе са собом за Сплита, а трећи игром случаја завршава у Комижи на острву Вис.  У моменту када је Сплит био ничија земља, Ђорђе на свој брод пребацује, поред породице и пријатеља, своју збирку сатова (која се данас чува у Народном музеју) и пар слика и плове за Вис.

Након Виса, Лучићи одлазе за Бари, затим Кипар, па преко Њујорка до Бермуда где 1956. године организују изложбу, приказујући део збирке који је путовао са њима. Том приликом Ђорђе изјављује, за локалне новине, да би желео да њихова збирка буде у музеју или на Вису или у Београду као поклон Ђорђа и Лале Лучић-Роки.

Ђорђе је умро 30. јула 1965. године у Риму, током путовања на повратку у отаџбину.

Удовица Лала је, уз помоћ своје сестричине Лепосаве Ст. Павловић, поклонила целу збирку Народном музеју у Београду. Уговор о поклону потписан је 28. јула 1972., а 1990. године је добијен и последњи део збирке, који се налазио у Југословенској амбасади у Риму.

Лала је умрла 10. октобра 1986. године и није дочекала остварење Ђорђијеве и њене жеље – да целокупна њихова збирка буде на једном месту у њиховој отаџбини.

Спомен збирка др. Ђорђа и Лале Лучић-Роки одликује се интимним карактером и одсуством класичног колекционарског менталитета.

На овој изложби изложено је дело Амор са чекићем, аутора Торвалдзена Бертела, копија фреске истог аутора.