omuzeju

Ђорђе Мано Зиси (1901-1995)

Ђорђе Мано Зиси је био професор музеологије на Филозофском факултету у Београду, научни саветник Археолошког института и шеф Античког одељења Народног музеја у Београду. Рођен је 1901. године у Будимпешти. Филозофски факултет у Београду је завршио 1925. године, а потом се, као Хумболтов стипендиста, специјализовао за класичну археологију у Берлину код Герхарта Роденвалта. Од 1928. године почео је са радом у Музеју, где ће остати све до пензионисања 1970. године. Био је члан немачког Археолошког института, и Археолошког института у Бечу, те добитник  Валтровићеве награде 1984. године.

Зиси се у свом дугогодишњем раду бавио и истраживањем средњовековне уметности и на том пољу дао значајан допринос својим радовима о живопису Дечана и старијим слојевима фресака на Охриду. Учествовао је и руководио ископавањима на локалитетима Стоби, Маргум, Царичин град, Гамзиград, Ремезијана, Наисус и другим. Мање је познато да је писао поезију и да су му прве песме У води и Пролећна романса објављене у Српском књижевном гласнику за 1921. годину. Присни пријатељи Мано Зисија су били песник Момчило Настасијевић и књижевник Рашко Димитријевић, а остало је забележено и његово дружење са уметницима Коњовићем, Добровићем и Бјелићем.

Старешински извештај Комисије за оцену државних службеника 1941. године, о Мано Зисију бележи и ово: Тих, повучен у себе, човек од  књиге и унутрашњег живота… као и многи научници, прилично забораван; иначе поуздан.

Ђорђе Мано Зиси (други здесна) Ђорђе Мано Зиси (други здесна)

Мано Зисија се овом приликом сећамо кроз парадни шлем-маску, пронађен у близини Смедерева (Vincea). Писао је о значењима и улози бронзаних предмета у ширењу римског утицаја и приметио је да се на римском Лимесу развија једна чудна, једва романизована интернационала, и у идеологији и у стилу, коју Рим прихвата да не би изгубио дизгине из руку. Шлемови-маске су, по њему, служили репрезентацији римске империјалне моћи.