omuzeju

Драгослав Срејовић (1931-1996)

Драгослав Срејовић је био археолог и професор универзитета у Београду. Рођен је 1931. године у Крагујевцу, где је завршио и гимназију. Докторирао је 1964. године на Филозофском факултету у Београду са тезом Неолитска и енеолитска антропоморфна пластика у Југославији. Редовни професор Универзитета постао је 1976. године, а неколико година касније 1983. године, члан САНУ. Иако Срејовић никада није радио у Народном музеју у Београду, његово име је везано за неке од највреднијих археолошких налаза који се чувају у Музеју. Отуда, у било каквом приказу историјата Музеја, не можемо, а да не споменемо и име Драгослава Срејовића. Лепенски Вир, Гамзиград, Шаркамен, Улпијана код Грачанице, Црвена Стијена, само су неки од познатијих локалитетачијим је ископавањима руководио Срејовић.

На један суптилан, емпатичан начин откривао је фрагменте прошлости, тражећи људску универзалност и истину иза ствари, а не у стварима. У различитим периодима прошлости, преко ловачко-сакупљачких заједница Ђердапа, па све до касне антике или византијске царице Еуфемије, Срејовић је покушавао да одговори на питање: Шта значи бити човек?

Његови студенти и савременици га памте по изразитој ерудицији коју је показивао на предавањима или по невероватној интуицији коју је користио на археолошким ископавањима. По сопственим речима, тумачио је археологију као: приближавање уметности. Према томе, и у археологији је потребно тумачити прошлост на уметнички начин… Покушао сам да иза мртвих предмета видим људе и динамичне догађаје. На тај начин сам антиципирао неку будућу археологију, која би била некаква поетска антропологија.

Срејовић је био наследник Милоја Васића (1869-1956), првог српског археолога и једног од управника Народног музеја у Београду. Будући да је припадао генерацији последњих Васићевих студената после Другог светског рата, снажна Васићева личност оставиће трага и на Срејовићевим интерпретацијама прошлости.

Срејовић је почео са ископавањима Лепенског Вира 1965. године, а две године касније било је јасно да је реч о открићу које ће променити дотадашња схватања европске прошлости. Мада данас знамо да су неки од Срејовићевих тумачења, везаних за само датовање насеља на Лепенском Виру, биле погрешне, уметност, или оно што ми зовемо „уметношћу“ Лепенског Вира, остаје трајна инспирација будућих археолога и историчара уметности.

Пред скулптуром названом Адам, можемо се сетити речи професора Срејовића: у уметности Лепенског Вира, у великим цивилизацијским тековинама који су ти људи оставили, ми данас можемо да нађемо задовољство и уживање као што налазимо у једном књижевном делу, у уметничком делу, слици Леонардовој, скулптури Микеланђеловој…ми смо данас баштиници једне од најблиставијих култура праисторије, имамо споменике на које треба да будемо поносни, споменике који не припадају само нама, него припадају целом човечанству.

Драгослав Срејовић открива гроб 7 на Лепенском Виру, 1968