omuzeju

Ерих Шломовић (1915 – 1942)

Ерих Шломовић рођен је у Ђакову 1915. од оца Бернарда, трговца и мајке Розе. Године 1923. породица се преселила у Београд и настанила на Дорћолу. Ту је Ерих Шломовић завршио основну школу и гимназију. Похађао је интернат у Кану од 1928-29. године где је усавршио француски језик.

 Као млад је показао интересовање за природне науке. Ипак, оно што га је истински привлачило било је сликарство чијем се изучавању са страшћу предавао још од ране младости. Инспирисан делом Амброаза Волара Живот и дело Пјер Огист Реноара, Шломовић је 1932. написао писмо аутору у коме је изразио своја размишљања и критичке коментаре. Следеће године Шломовић је посветио остварењу своје идеје да оде у Париз и упозна Волара. Коначно, 1935. ушао је у Воларову галерију у улици Лафит. Искусни колекционар је веома брзо схватио да млади Београђанин поседује софистицирани укус и осећај за праве уметничке вредности. Шломовић је убрзо постао његов сарадник и лични асистент.

Са лакоћом је савладао вештину у посредовању уметничким делима и упоредо са тим стварао непосредне контакте са чувеним уметницима, као што су Анри Матис или Жорж Руо, од којих је добио на дар неколико цртежа. Очигледна је била његова жеља да заснује сопствену колекцију.

После трагичне погибије Амроаза Волара у саобраћајној несрећи у лето 1939. њихова сарадња и пријатељство било је прекинуто. Шломовић је наследио мали део Воларове колекције, укључујући дела најпознатијих уметника који су стварали у периоду од импресионизма до кубизма. Највећи део збирке коју је наследио Шломовић чине графике, цртежи и књиге.

Други светски рат избио је само два месеца после Воларове погибије. У тешким временима нарастајућег антисемитизма, Ерих Шломовић је одлучио да се врати у Београд. Његов ентузијазам није јењавао. Интензивно је сакупљао дела савремених југословенских уметника. Желео је да прошири колекцију и отвори сопствени музеј за који му нацрте ради чувени Ле Корбизје. У децембру 1940. своју колекцију је приказао на изложби у Дому краља Петра Првог Ослободиоца у Загребу. Намеравао да је у пролеће 1941. представи у Љубљани а затим и у Београду, али га је рат претекао.

После немачког бомбардовања Београда у априлу 1941. породица Шломовић је избегла у централну Србију. Читава збирка била је спакована у неколико сандука и смештена у приватној кући у селу Бачина, захваљујући чему је била сачувана за време ратних година. Оне су, међутим, однеле животе свих мушких чланова породице Шломовић. Током казнене експедиције немачке војске крајем 1941. Ерих Шломовић, његов отац Бернард и млађи брат Егон били су ухапшени и спроведени у затвор у Ћуприји, одакле су после неколико месеци депортовани у концентрациони логор на Старом сајмишту у Београду. У априлу 1942. они су, са стотинама других логораша погубљени у гасној комори. Ерих Шломовић имао је двадесет седам година. Његова мајка Роза доживела је крај рата у селу Бачина. Сећајући се последњих речи свога сина: Чувај наше ствари… Роза Шломовић је, уз посредовање др Ивана Рибара, вредну уметничку колекцију наменила Београду и Србији.

Републички завод за заштиту споменика културе Збирку Ериха Шломовића предао је на чување Народном музеју у Београду 1949. године. Од тада се сва дела ове изузетно вредне уметничке збирке чувају, проучавају и излажу под именом Ериха Шломовића.

Из богате колекције Ериха Шломовића дароване Народном музеју, посетиоци могу видети занимљив цртеж Одилона Редона Глава гнома, који је рађен у маниру симболизма карактеристичном за ауторов опус.