omuzeju

Љубица Петровић Луковић (1885 – 1979)

Љубица Петровић Луковић је рођена 1885. године уБеоградукао ћерка Милеве и Димитрија Мите Петровића. Поред најпознатијих чланова породице, прослављене сликарке Надежде и брата писца и дипломате Растка, Љубица је имала још три сестре, Јелу, Анђу и Драгицу. Отац јој је учио сликарство код чувеног Стеве Тодоровића и као добровољац за време српско-турског рата (1876 – 1878) постављен је за ратног сликара Чачанске бригаде где се и теже разболео. По завршетку рата био је учитељ цртања у Чачанској реалној гимназији, а на препоруку лекара, Димитрије, због боље климе, сели породицу у Краљево где наставља учитељску каријеру. Мајка Милева је била учитељица и од малих ногу под утицајем ујака Светозара Милетића, који јој је усадио неизмерна родољубна осећања, што се огледа у чињеници да је већ у младости била члан Уједињене омладине српске. Та романтичарска патриотска осећања Милева је усадила како својој деци, тако и генерацијама својих ђака, кроз љубав према народној лирској и епској књижевности и историји. Коначно, 1884. године породица се сели у Београд, у стару кућу Љубичиног деде, угледног трговца Хаџи-Максима Петровића, која јесрушена током бомбардовања Београда почетком Другог светског рата.

Дом Петровића био је ризница драгоцених предмета по сведочењима савременика. Ту су се могли наћи црквени предмети и уметнине које је још Хаџи-Максим донео из Јерусалима, збирка старих икона од којих су неке и из XVII века, велика приватна библиотека ретких књига (попут најстаријег српског буквара) и обиље музичких инструмената. Кућа Мите Петровића, поклоника идеја Светозара Марковића и члана радикалне странке, била је надалеко позната у то време као стециште београдске интелектуалне, уметничке и политичке елите. Опредељења и схватања родитеља, уз свесрдну подршку, усмерила су талентовану децу да се образују и стекну знања и вештине која су их учинила припадницима новонасталог грађанског слоја и носиоцима интелектуалне, друштвене, културно-уметничке и политичке модернизације земље. Рани губитак оца, мајке, а потом и трагедија превремене смрти сестре Анђе, као и избијање Првог светског рата, расули су породицу Петровић и разорили њихову егзистенцијалну сигурност и спокој дотадашњег живота.

Љубица Луковић се определила за музику и студирала је виолину на конзерваторијумима у Минхену и Прагу, а потом се усавршавала у Паризу. Свирала је на многим концертима у Србији и иностранству. Њена страст ка свирању виолине је овековечена на неколико радова сестре Надежде, као и на портрету који је насликао Јулијус Екстер, Надеждин ментор и учитељ сликања.

Такође, радила је и као учитељица вештина у Гимназији у Скопљу, потом и у III београдској Гимназији. Након пензионисања посветила се сликању, а већину својих радова даровала је Онколошком институту у Београду.

Упркос скромним подацима о животу Љубице Луковић познато је да је из несебичне жеље да осигура трајну успомену на делатност и животе своје сестре Надежде и брата Растка, 1967. године завештала своју покретну и непокретну имовину Народном музеју како би се основао Спомен музеј Надежде и Растка Петровића. Овај значајан легат садржи намештај, личне предмете, библиотеку, скулптуре, колекцију Љубициних слика, мањи број Надеждиних радова, колекцију Расткових ликовних радова, његове графике и цртеже других аутора међу којима су и радови Пикаса, Ернста, Дерена, Шагала, Модиљанија, Родена, Брака и других значајних уметника, затим већи део Расткове збирке афричке уметности и уметничких предмета из Мексика, његове рукописе, путописне филмове, грамофонске плоче, коресподенцију итд. Иако је 1975. године, након реконструкције и адаптације, спомен музеј свечано отворен, већ 1986. године је затворен за јавност и сви предмети су повучени из објекта услед изузетно лоших микроклиматских услова и неуспеле санације.

Портрет дечака, рад Маре Лукић-Јелесић, настао након посете Паризу 1925. године, део је колекције коју је Љубица Петровић Луковић завештала Народном музеју.