omuzeju

Љубомир Мицић (1895 – 1971)

Љубомир Мицић рођен је у Сошицама 1895. године. Основно образовање стекао је у Глини где је, с обзиром да је потекао из малог места, први пут дошао у додир са циркусом, биоскопом и позориштем што је у знатној мери обележило његово стваралаштво.

Склоност ка поезији и позоришту исказивао је у млађим данима још у кући под утицајем мајке, а наставком школовања првенствено у Карловцима а доцније и у Загребу се у још већој мери и озбиљније ангажује око позоришта. Гимназију завршава у Загребу 1914. године где након четири године стиче диплому Филозофског факултета. 1915. године бива мобилисан и током 1916. године завршава Школу резервних официра у Ријеци након чега бива упућен на фронт у Галицију као виши болничар. На путу ка фронту суочава се са страхотама ратних страдања и у покушају да то избегне и да се спасе претварао се да је душевно оболео. Мицић је успео да се спасе и бива враћен у Загреб, али по цену да је до краја те године и добрим делом 1917. био заточен у војној болници у Самобору. По отпуштању из болнице бива кратко ангажован у Осијечком позоришту јер већ 1918. присуствује, како и сам наводи, „великом историјском збору словенских народа” у Прагу и преусмерава своје деловање на писану реч. До почетка 1921. године Мицић пише за већи број часописа и листова са статусом новинара-сарадника, а током тог периода објављује и неколико збирки поезије за које је добио својеврсно признање селекцијом његових дела у репрезентативни избор модерне хрватске, јужнословенске и југословенске лирике.

Радикалан заокрет у Мицићевом раду и стваралаштву, по коме је и постао познат и прослављен, дешава се почетком 1921. године када оснива Зенит који је представљао први међународни радикално авангардни часопис за уметност и културу. Часопис Зенит излазио је прво у Загребу, где је била редакција до 1923. када је због политички обојеног чланка био приморан да пресели часопис у Београд, где је излазио до 1926. када је закључно са 43. бројем часопис угашен. Поред радикалних, анти-традиционалистичких и авангардних идеја које је Мицић прокламовао у овом часопису кроз своје ауторске текстове, посредством својих веза са уметницима из свих сфера издавао је различите текстове везане за савремену уметност и културу у најширем смислу. Најразличитији уметници и аутори из тадашње државне заједнице, али и истакнути представници уметности са Истока и Запада, са својим делима налазили су место у издањима овог часописа. Поред ангажмана око часописа Мицић је налазио времена да буде присутан и активан у широком спектару културних дешавања, неретко и као активиста и као покретач, што се огледало кроз оснивање Библиотеке Зенит (1921) и Галерије дела домаћих и иностраних модерних и авангардних уметника (1922), организације међународних изложби, скупова, предавања, представа, филмских пројекција, јавних скупова, па и демонстрација.

Крајем 1926. након организовања демонстрација и оптужби за наводно ширење комунистичке пропаганде и позива насилно рушење друштвеног поретка, Мицић бежи из Београда ка Ријеци где бива ухапшен и затворен. Након неколико дана бива пуштен из затвора и већ у јануару 1927. године емигрира поневши са собом бројна уметничка дела која је током година сакупио, и стационира се у Паризу где почиње деветогодишњи живот у изгнанству. Током боравка у Паризу наставио је своју књижевну делатност кроз писање и издавање углавном романа и филозофских дела која су и даље имала печат зенитистичке идеје. Дружио се непосредно са уметницима, писцима и уредницима часописа који су тада обитавали у Паризу, а уз то и даље је покушавао да обнови излажење Зенита и отвори уметничку галерију.

У Београд се враћа 1936. године и већ тада смањеним интензитетом се бави културом и уметношћу у земљи. До 1940. издаје часопис Србијанство, а почетком Другог светског рата, па и по завршетку, престаје са учествовањем у књижевном и уметничком животу као и са било којим видом за њега некада карактеристичних активности. Касније се сазнало да, упркос томе што на домаћој сцени није био активан, са иностранством је дуже време био у контакту кроз слање радова који су говорили о историјату његовог живота и часописа, о непобитном интернационалном успеху и угледу а истовременом непризнавању у земљи.

Љубомир Мицић умро је у старачком дому у Качареву 14. јуна 1971. године, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду поред своје супруге Анушке. Значај и вредност Мицића као књижевника, критичара, уредника, уметника и пропагатора авангардних уметничких тенденција огледа се у низу студија, књига, изложби, филмова и емисија које су започете шездесетих година истраживањима и интересовањем за европске авангарде двадесетих година.

Љубомир Мицић је своју заоставштину даровао Народном музеју у Београду.