omuzeju

Лукић Братислав Браца (1936 – 2009)

Рођен у Прокупљу 16. јуна 1936. године, Лукић Братислав Браца почиње да ради у Народном музеју као фотограф од 1963. године. У музеју је провео наредних 38 година, до пензионисања 2001. године.

Браца је својим радом оставио неизбрисив траг у историји музеја – као професионалац и као човек и колега. Стотине хиљада негатива, позитива и фотографија које је Браца снимио и који су похрањени у архиви и документацији Музеја, са тенденцијом да ускоро и сами постану културна добра, остају као аманет садашњим и будућим генерацијама.

Сваки музеј на свету постоји како би сачувао и приказао артефакте који сведоче о култури или наслеђу једне или више група. Предмети који се баштине у музејима су материјализована манифестација идејног; они помажу у саморазумевању али и у разумевању других – сличних или, пак, потпуно другачијих. Међутим, ту своју функцију они остварују тек смештени у одређен контекст и објашњени истраживањима њихових материјалних особина и идејних оквира у којима (и због којих) њихови ствараоци делују.

Фотографија помаже у истраживањима и, нарочито, у представљању публици тих манифестација идејног. Али порука фотографије је толико дословна да сама фотографија врло лако уместо пуког медијума, постаје музејски артефакт, у себи задржавајући један трен, бит догађаја, личности, сведочанства или времена. Добра фотографија премешта посматрача у време и место у којима настаје, ма колико да су удаљени. Она преноси утисак о делићу времена у будућност. Фотографија о сведочанству (а музејска фотографија је често таква) постаје и сама сведочанство.

Током тридесет и осам година дуге каријере, Браца је фотографисао предмете, посетиоце. запослене, истраживања и ископавања, изложбе и посете угледника, као и гостовања Народног музеја у другим институцијама. У другој половини двадесетог века кроз музеј су прошли многи светски угледници, научници, уметници, политичари, звезде и звездице тог времена. Атријумом су се шетали и Хенри Мур и Иво Андрић, Тито и У Ну, Хајле Селасије и Сукарно. Ученици, радници, студенти и пензионери упијајали су импресије о својим прецима, о себи и о другима. Те импресије Браца је преносио кроз своје фотографије, заробљавајући одушевљење, збуњеност, инспирацију или знатижељност на лицу посетиоца.

Браце, пак, нема на много фотографија; чак ни на фотографијама колектива музеја. Снимајући колеге он је увек био иза објектива, остајући невидљиви, али никако анонимни, хроничар ове институције. Његове фотографије су сведочанство о временима и људима, о изложбама и предметима који су обележили не само историју музеја, већ и историју његовог времена.

Браца Лукић Браца Лукић