omuzeju

Тома Милетић (друга половина XIX века)

Историја првог музеја у Србији богата је личностима и догађајима значајним за развој како музејске, тако и културне делатности уопште. Неколико деценија након оснивања 1844. године, Музеј се формира и развија у установу какву познајемо данас. Међутим, те прве године су биле тешке и неизвесне. Србија, млада, тек формирана држава оснива установе културе и образовања по угледу на моћне европске државе. Но, било је потребно више времена да се увиди њихов значај и уреди њихово функционисање. Заједничким напором, сналажљивошћу, упорношћу и визијом пионира Музеја, од неколико сандука и ормара направљена је институција првог реда када је културна делатност у Србији у питању.

Један од тих пионира био је и Тома Милетић, послужитељ и први показивач, тј. демонстратор, у Србији. У својим дописима Министарству вредног Тому помињу и тадашњи управници Музеја, Стојан Новаковић и Михаило Валтровић. Новаковић хвали његов рад са публиком и пише да је показивач Музеја, познати Тома, свачему вешт, док Валтровић тражи повишицу за показивача збирака посетиоцима Музеја.

Музеј и Библиотека су до 1881. године били спојени. Након поделе Валтровић постаје управних Музеја а знамо да и Тома остаје у Музеју, где проводи остатак радног века, водећи све бројнију публику кроз музеј који све више поприма обрисе европских музеја.

Чика Тома показивач био је први музејски водич у Србији, иако му то није био први посао у музеју. Он је радио као послужитељ, а публику је почео да проводи зато што се, у Музеју у повоју, указала потреба за тим. Поред Томе, у тим првим данима публику су повремено проводили и управници (Валтровић је писао да због посла са публиком он за радно време не стиже да обави административне послове, те их обавља након радног времена, од куће). Управник и послужитељ су били једини запослени у Музеју. Само Одељење за рад са публиком је формирано доста касније, 1954. године, али је Музеј од свог настанка имао потребу да комуницира са својим посетиоцима.

Смештен у свега пар просторија Музеј је био отваран само по потреби. Сви експонати су били похрањени у сандуцима и ормарима из којих су вађени и показивани публици, коју су чинили махом угледници. То се мења за време Валтровићевог управљања када музеј постаје отворен за све – прво неколико дана седмично а потом и током целе недеље (изузев понедељком, када се музеј чистио).

Сама потреба да се у тим временима, када је Музеј још увек више идеја него реалност, запослени посвете публици показује нераскидиву везу једног музеја и друштва у ком он настаје. Музеј није само установа која чува експонате, већ их чува за све нас. Чика Тома показивач сведочи да је Народни музеј од свог настанка то и разумео.

Чика Тома Чика Тома