omuzeju

Здравко Секулић (1902-1965) и Милан Духаћ (1897-1964)

Милан Духаћ (1897-1964)

Милан Духаћ је рођен у Београду 24. новембра 1897. године у грађанској породици чешког порекла. Након ниже гимназије уписао је Уметничку школу у којој је са талентом учио вајарство. Током Првог светског рата преживљава голготу преко Албаније и, преко Солуна, одлази у Италију и Француску у којој 1918. године завршава учитељску школу.

После рата се враћа кући и ради као учитељ у Македонији (Драчево и Крива Паланка) и у Горачићима код Чачка. Међутим, разочаран приликама се враћа свом првом позиву и до 1935. године се изграђује у нашег најспособнијег мајстора гипса и декоративног вајарства. Те године долази у Војни музеј, а две године потом у Народни музеј, где почиње његов дугогодишњи, одани рад на чишћењу, лечењу и одржавању музејских предмета. Милан Духаћ је био шеф конзерваторске радионице од 1950. године.

Поред рада у музеју Духаћ је учествовао и конзерваторским пословима на терену, на курсевима за оспособљавање нових кадрова, био је члан комисије за стручне испите и др. Вредан и предан послу, током 27 година рада у Народном музеју, обавио je пионирски посао на стварању препараторске и конзерваторске службе. За свој рад је био два пута одликован, 1939. године сребрном медаљом за ревносну службу и 1959. године орденом III реда.

Здравко Секулић (1902-1965)

Здравко Секулић је рођен у Сурдуку 28. августа 1902. године. У Београду завршава петогодишњу Уметничку школу прво у класи Љубомира Ивановића, а потом Петра Добровића.Усавршавање наставља у Паризу код професора Леноара, посебно технику фреско-сликарства и конзервацију слика. По повратку у Србију предаје цртање у стручној занатској школи у Београду (од 1927. до 1941. године). Од 1944. године је постављен за сликара рестауратора у Народном музеју где ради до краја радног века.

Током скоро четрдесет година свог рада упоредо се бавио и сликарством и рестаурацијом. Био је члан Ладе, а потом и Зографа од самог оснивања. Излагао је на заједничким изложбама ових удружења, колективним изложбама београдских и југословенских уметника и самостално 1932. године.

Његово познавање рада старих мајстора уопште и српских сликара XVIII и XIX века, било је драгоцено у рестаурацији. Иако је превасходно био окренут рестаурацији слика, Секулић је један од наших првих рестауратора који се бавио фрескама. По природи талента способан да уђе у бит ликовног стварања других и да асимилира туђа искуства, дугогодишњим радом је развио ту способност и са лакоћом је примењивао – од уља, темпере и пастела, до фреске, цртежа и графике.

Конзервација и рестаурација

Здравко Секулић и Милан Духаћ почињу да раде у Народном музеју у тешким приликама након Другог светског рата када су бројни експонати били оштећени и захтевали хитна спасавања. Међутим, њих двојица су активним радом и великим залагањем успели да превазиђу све тешкоће. Постављајући темеље конзервације и рестаурације у Народном музеју и Србији, од пропадања су спасили небројена ремек дела и сачували их за будуће генерације.