Img4901A

ВРШАЧКА ЉУБАВНА ЕПОЗОДА  ПАЈЕ ЈОВАНОВИЋА

О нашем великом сликару Паји Јовановићу испричане су многе приче и исписане бројне странице које и данас привлаче пажњу многих читалаца. Оне понекад више подсећају на узбудљив авантуристички роман у наставцима неког даровитог полиглоте и глобтротера, него на типичну и тако честу биографију великих сликара какву иначе срећемо у литератури. Таман када помислимо да о таквом уметнику као што је Паја Јовановић скоро све знамо, да смо проникли у најситније детаље, у оне интимне и скривене тајне до којих долазимо захваљујући посвећеним истртаживачима и неуморним љубитељима сликарства, изненада се на светло дана појави још једна мало позната епизода из живота славног сликара који је на живот гледао као на „диван сан на овоме свету“.

Још као свршени студент Академије ликовних уметности у Бечу, Паја Јовановић је већи део летњих месеци распуста и одмора проводио са породицом у родном Вршцу. Обучен по последњој бечкој моди,  лепушкаст, отмен и пријатан у опхођењу, а при том и овенчан наградом Академије за најбољи студентски рад у класи угледног професора Милера, Паја Јовановић је код својих суграђана привлачио нарочиту пажњу, посебног код дама из старих и угледних вршачких породица. Како је завршио студије и почео да зарађује од свог рада, стекао је све услове да, по мерилима и схватањима однашње средине, заснује и своју породицу. То је била и жеља Пајиног оца Стевана, вршачког фотографа, који је на свог првенца полагао велике наде.

"Крунисање цара Душана", Паја Јовановић, 1900. Царици Јелени (око 1310-1374) сликар је подарио црте лица своје вршачке љубави Миле Мандукић. “Крунисање цара Душана”, Паја Јовановић, 1900.
Царици Јелени (око 1310-1374) сликар је подарио црте лица своје вршачке љубави Миле Мандукић.

На једној од уобичајени варошких забава или приредби Паји Јовановићу је запала за око млада и лепа Мила Мандукић. Као ћерка имућног бачвара Светозара Мандукића, важила је за једну од најлепших девојака у читавом граду, музички веома образована и талентована певачица, прилика каква се пожелети могла. Често ју је виђао на корзоу и тада би стидљиво разменили погледе. Мила је пожелела да упозна тог успешног сликара о коме је већ причао Вршац. Тако је Паја Јовановић на једној забави скупио храброст и замолио младу девојку за „кадрил“. Милини родитељи су климнули главом и познанство је било успостављено. Већ први сусрет са лепом Милом унео је неки немир у душу младом Јовановићу. Мила је прихватила његово удварање, родила се љубав и следеће што је требало је да стекну родитељски благослов. Са Пајине стране то можда и не би био проблем, али са стране Миле Мандукић, чији су родитељи строго водили рачуна у какву ће кућу ћерку да дају, то није ишло глатко, јер скромни дом вршачког фотографа Стевана није одговарао мерилима богатих Мандукића. Ипак, на инсистирање заљубљеног пара благослов је на послетку дат. Међутим, због једног баналног неспоразума између Јовановића и Мандукића, о коме је после много година проговорила и сама Мила, веридба је пропала и брак није склопљен.

По ондашњим  обичајима, младожењина страна је требала да веридбу на некин начин „капарише“. Паја Јовановић је то знао и Милином оцу Светозару је уручио 50 златника, али то није рекао свом оцу Стевану. Некако у то време је Пајином оцу због изненадних послова затребала позајмица и не знајући за синовљево „капарисање“, обратио се управо будућем пријатељу. Мислећи да је у питању тајни договор између оца и сина за раскид веридбе и да је позајмица измишљена да би се извукао новац, Милин отац је  вратио несуђеном пријатељу свих 50 златника, стављајући тако до знања да је са веридбом свршено за увек.

Обавештен о раскиду, за који није ни слутио да може да се догоди, Паја Јовановић је осрамоћен и разочаран напустио Вршац и отиснуо се у бели свет, где је градио успешну каријеру светски признатог и цењеног сликара. У својим мемоарима које је саставио у позним годинама живота, о Мили нема помена, али је њен лик носио у сећању, као и њен портрет који је до дуго љубоморно чувао, далеко од очију других. Ипак, црте лица лепе Миле Мандукић велики сликар ће дати  у лицу царице Јелене на свом чувеном монументалном платну „Крунисање цара Душана“, које је радио за Светку изложбу у Паризу 1900. године.

Као и Паја и Мила је патила збор раскида веридбе. Иако је Пају искрено заволела, строгост и понос њеног оца били су јачи од њене љубави. Убрзо се Мила удала за Владу Костића, вршачког трговца колонијалном робом и чијем браку се 1887. године родио син Бора Костић, један од најславнијих српски и југословенски шахиста свих времена. Велики шахиста је касније причао да му је мајка у младости усадила љубав према сликарству, чак га је усмеравала у том правцу, желећи да јој син, који је имао лепе мајчинске црте лица,  буде управо сликар. Судбина је одлучила да овај други Вршачанин не постане сликарски мајстор, већ непревазиђени шаховски велемајстор.

Овај текст је објављен у часопису “Политикин забавник” у броју 3369.

Петар Петровић

музејски саветник