Img4901A

Деведесет година од смрти Антона – Анте Мудровчића

Бројне су врлине захваљујући којима појединци у преломним тренуцима чине племенита и херојска дела. Руководећи се исправним и неопходним, хероји међу нама чине управо оно што је у датом тренутку нужно учинити зарад бољитка друштва, заједнице или другог човека.

Један од хероја, хероја заштите културне баштине, био је и Антон – Анта Мудровчић. Рођен у Госпићу 1860. године, са породицом се почетком 1901. године нестањује у Београду где почиње да ради у Народном музеју. Био је ожењен Хенријетом с којом је добио два сина Фердинанда и Карла, и две кћери Ему и Марију.

О његовој посвећености наслеђу и Музеју сведочи чињеница да је захваљујући бројним талентима и преданом раду, од послужитеља-домаћина који дочекује и проводи публику кроз Музеј у дане када је отворен, преко препаратора, уметничког рестауратора, фотографа и техничког цртача, пред крај радног века именован за руковаоца Хисторијске збирке Народног музеја у Београду.

О важности Мудровчића за послове који се обављају у Народном музеју говори и извештај Српској краљевској академији из 1907. године, где Милоје М. Васић истиче да: дужност писара, фотографа, препаратора, цртача, ливца у гипсу и домаћина зграде врши Анта Мудровчић, послужитељ Народног музеја (Васић 1908, 256).

Као стални члан стручне екипе учествовао је на систематским археолошким истраживањима у Костолцу (1902–1903) и Винчи (1908, 1911–1913), а да Анта показује необично много ревности и врло много вештине при снимању фотографским апаратом истиче Владимир Р. Петковић, помоћник чувара Музеја, с којим Мудровчић 1910. године обилази југозападну Србију истражујући и документујући средњовековне цркве и споменике.

Први светски рат Мудровчић дочекује у Музеју, где је у гостинској соби на првом спрату живео са породицом.

Из рушевина бомбардовањем разорених музејских здања Мудровчић је сам спашавао културна добра, прикупљајући све што се у руинама негдашњег Музеја могло пронаћи. Девастиране музејске збирке својеручно је спаковао у дрвене сандуке који су 1915. године, са српском војском и народом кренули пут југа. Не одвајајући се од драгоценог товара који му је поверен на чување, Мудровчић стиже до Косовске Митровице где, делећи судбину у сандуке спаковане баштине и оних који нису успели да се повуку према албанским масивима, бива заробљен 24. новембра 1915. године.

Ратне 1916/18. године проводи у Београду где као врстан познавалац музејских збирки, у улози члана Мешовите комисије коју је именовао аустроугарски Гувернман, ради на прегледу и попису реквирираних музејских фондова.

Пожртвованост овог изузетног чувара баштине који, руководећи се свеопштим добром, иако под константном претњом одласка у интернацију, интересе других поставља испред личних, задивљује и инспирише. И након рата, Мудровчић наставља да чини све што је у његовој моћи како би наслеђе заштитио, те тако пролећа 1919. године у Загребу сведочи на суђењу осумњиченима за пљачку београдских музејских збирки током окупације.

Током периода обнове (1920–24), иако у поодмаклим годинама, он, с несмањеним ентузијазмом, наставља с фотографисањем српских средњовековних цркава и манастира у Рашкој, Старој Србији и Македонији.

Том приликом у Музеј пристиже велики број акварела, цртежа основа, преко 250 старих записа и натписа, који су до тада већим делом били непознати, као и  више од четири стотине теренских фотографија. Учествујући у систематским ископавањима античких Стоба (1921–24), и на тај начин доприноси укупној  ревитализацији Народног музеја.

Антон – Анта Мудровчић преминуо је у Београду 2. априла 1925. године. Својом брижношћу, посвећеношћу, несебичношћу и пожртвованошћу Мудровчић је путоказао стазе којима ће у будућности ступати чувари културне баштине.

Александар Д. Бандовић

Јован Д. Митровић