Img4901A

“Kofferbesitzer” у Војном генералном гувернману Србија

Коста Херман и Иван Ковачић

Коста Хeрман је умарширао са победоносном аустроугарском војском у Сарајево (1878) са непуних двадесет и осам, а побегао је са том истом – само тада не више казненом војском, из Београда (1918), са шездесет и осам година. У тих четрдесет Херманових куферашких година стала је аустроугарска управа у БиХ и Србији, а са њом и никад довршена епоха цивилизовања и модернизације балканских народа.

Други куфераш, вараждински гимназијски наставник, мајор Иван Ковачић био је управитељ свих институција науке и културе у Београду у периоду од 1916. до 1918. године. Један је од ретких официра поражене Монархије који су кривично одговарали након Првог светског рата. Без грађанске части и официрских чинова тамновао је у загребачком затвору годину дана (током 1919) због крађе 140 сандука испуњених предметима из државног инвентара Краљевине Србије.

Коста Херман Коста Херман

Константин Ф. Херман (1850–1921) био је хрватизовани Баварац, рођен у Бјеловару. Дуго је веома посвећено градио успешну каријеру аустроугарског чиновника у БиХ. Бавио се најширим спектром јавних и државних послова, обављао је послове секретара у просветном одељењу Земаљске владе и повереника сарајевске градске управе. Као први дугогодишњи управитељ Земаљског музеја учествовао је у организацији међународних конгреса археолога и антрополога који су одржани у Сарајеву 1894/95. године. Био је уредник музејског Гласника и илустроване књижевне ревије Нада. Именован је 1904. за управитеља Политичко-административног одељења Земаљске владе, а у заслужену пензију одлази фебруара 1910. године. Избијањем Првог светског рата, Коста Херман, као резервни официр, реактивира се у војној служби Монархије. Захваљујући одличном знању словенских језика, Херман долази у Београд крајем 1915. године и у њему остаје до последњих дана рата. Успостављањем Војног генералног гувернмана, 1. јануара 1916. постаје помоћник гувернера за културно–просветна питања. Верујемо да је један од његових првих корака на новој дужности у Србији било враћање у Београд културних добара, која су приликом евакуације српске војске и Владе била сакривена у Косовској Митровици.

Из архивске грађе сазнајемо да су, Хермановом заслугом, „музејски и библиотечки сандуци, којих је било преко три стотине“ након повратка из Косовске Митровице, били смештени у зграду Дома Врачарске штедионице, на углу улица Краља Милана и Кнеза Милоша. Гувернман је, у септембру 1916, донео одлуку да се један део инвентара из Народног музеја представи тадашњим житељима Београда. Ова изложба, као и друге културне манифестације за време окупације, била је организована за аустроугарско војно и цивилно грађанство Београда, града у коме се писало искључиво на латиници и говорио хрватски, немачки и мађарски језик. За преглед и попис фундуса српске баштине Гувернман је одредио сликара Уроша Предића, историчара уметности др Божу Николајевића, германисту Владимира Малину – професора Прве београдске гимназије, професора Техничког факултета Светозара Зорића – ујака Надежде Петровић, управника Етнографског музеја др Симу Тројановића и препаратора Народног музеја Анту Мудровчића. Мудровчић, Тројановић, Зорић и Николајевић лично су били задужени за преглед, попис, распакивање и намештање поставке Народног музеја. Сви наведени учесници су констатовали да су сандуци из Косовске Митровице стигли веома оштећени и да су насилно отварани.

Према многим званичним записницима који се налазе у архивској грађи Народног музеја у Београду и Хрватског државног архива, најодговорнијим за растурање имовине и колекција, не само Народног музеја, већ и Етнографског музеја, Народне библиотеке и Универзитета, сматрају се капетан Коста Херман и њему директно потчињени мајор Иван Ковачић, тадашњи управитељ свих београдских институција науке и културе. Осумњичени су након рата саслушавани, али је за своја дела кривично одговарао само Ковачић.

Последњих дана рата Ковачић је побегао из Београда у Загреб, где је и ухапшен средином децембра 1918. године. Према поверљивом допису који је управник Народног музеја Милоје М. Васић одмах по ослобођењу упутио државним органима, војне власти Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба приликом претреса Ковачићевог стана у Загребу проналазе више од 140 дрвених сандука испуњених предметима из државног инвентара Краљевине Србије. Ковачић се током суђења бранио да су му споменути сандуци подметнути. Да ствар буде невероватнија, Иван Ковачић је у својој одбрани тврдио да је за време окупације у Београду о свом трошку рестаурисао неколико десетина музејских слика и да је средином 1916. боравио у Бечу трагајући за седамнаест сандука из београдске Народне библиотеке, који су, наводно, тамо завршили. Тврдио је да је чак покушавао да издејствује и повраћај државне архиве које су Бугари запленили у Нишу, децембра 1915. Са друге стране, Ковачић је изјавио да му није било познато чиме се све бавила Bergungs-Kommission, комисија која је била основана за потребе прикупљања архива, књига, музејских предмета и библиотека у Србији. Ова се комисија више пута у Београду састајала и доносила одлуке шта ће са изабраним предметима да се уради. Сходно тим одлукама, вршен је и распоред предмета који су, као ратни плен, упућивани у центре свих аустроугарских покрајинских влада. Нажалост, улога Комисије и рад њених чланова након рата никада није судски испитана.

Суђење Ковачићу трајало је пола године, а он је у свим исказима негирао кривицу и оптуживао Хермана као свог директног надређеног. Војни суд Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба, у Загребу, осудио је Ивана Ковачића због злочина проневере на шест месеци (!?) строгог затвора и губитак части. Одузети су му чин и одликовања. Након робије губи му се сваки траг.

Херман је, пак, у својој одбрани коју је дао војним иследницима Краљевства СХС, у Бечу, марта 1919. године на самом почетку излагања изјавио да је врло добро познавао мајора Ковачића пошто га је Гувернман њему доделио почетком априла 1916. „како би средили и довели у ред сав материјал разних београдских музеја и многих научних завода“. Ипак, напомиње да се најнеугодније изненадио када је прочитао, средином новембра 1918. у загребачким листовима Obzor и Agramer Tagblatt, да је Ковачић ухапшен због крађе разних ствари из Народног музеја, Народне библиотеке и Универзитета пошто је, по наредби Гувернмана, све збирке и фондове српских институција Ковачић морао формално предати Народној комисији Општинске управе београдске, 21. октобра исте године. Оваква врста оправдања сигурно је и иследницима звучала крајње наивно. С једне стране, Ковачић се бранио принципом скретања кривице, оптужујући Хермана као претпостављеног и упућеног у све што се радило у Београду тих година, док се, с друге стране, Херман дипломатски бранио тврдњом да су његови подређени, и он сâм, радили по закону, трудећи се на све дозвољене начине да сачува српску културну баштину! На крају свог исказа Херман је изразио велико жаљење због одлуке нових власти да забране његов повратак у земљу, односно у Сарајево. Напомиње да се ставља у приправност ради одазивања на појашњење датог исказа уколико званични Београд то затражи од њега али наглашава да је лошег здравља и да му је тренутно немогуће вишедневно путовање до Београда. Коста Херман није се вратио у Краљевство СХС. Умро је у Бечу 1921. године.

Херман је обављајући задатке у својству помоћника гувернера Војног генералног гувернмана у Београду, управника босанског Земаљског музеја, уредника музејског Гласника и књижевног листа Нада, организатора научних конгреса и изложби пропагандног карактера, па чак и као крајње фиктиван лик у Андрићевој приповеци о кмету Симану, искључиво заступао културно–политичке интересе Аустроугарске монархије у окупираним балканским земљама. Формално и помало лицемерно залагао се за заштиту и нераспарчавање српског културног добра које је ипак било девастирано заслугом Bergungs-Kommission-а. С друге стране, Иван Ковачић је постављењем на место управитеља свих институција науке и културе у Србији, свесно причинио велику штету културној баштини Краљевине Србије. Много времена је било потребно, након Првог светског рата, да се српске културне и научне установе опораве од Ковачићевог „приљежног и брижљивог вршења дужности“.

Kofferbesitzer – Дошљак или странац, преведено са немачког језика. У српском колоквијалном језику овај назив имао је погрдно значење куфераш. Он је означавао углавном римокатоличке привредне, просветне, научне и културне чиновнике у аустроугарском кондоминијуму, односно колонији Босни и Херцеговини, од 1878. до 1918. године.

Јован Д. Митровић

кустос