Img4901A

Родољубље Михајла Пупина

У аутобиографији Михајла Пупина можемо једва по нешто сазнати о његовим доброчинствима и човекољубљу. Стога се сазнања морају тражити у сведочењима других аутора. Пупина једнако можемо окарактерисати као локалпатриоту, родољуба и грађанина света. У сва три прогледа је био широке руке, с тиме што је његово човекољубље и доброчинство било најјаче изражено према свом родном месту Идвору, затим Југославији, и на крају, нешто мање и целом свету, коме је често даривао патенте (рендгенски снимци у медицинској употреби). У приватној преписци срећу се подаци о живој Пупиновој знатижељи које се тиче Идвора, чак и интересовање о сађењу нових младица липа у идворском парку.

Као анђео чувар Србије и Југославије, оснива 1909. године Савез заједничких Срба – Слога, која се убрзо спаја са још три исељеничке организације у Српски народни савез (Serbian national fondation). Пупин је био не само оснивач, већ и председник све до 1926. године. Почетком Првог светског рата, оснива Српску народну одбрану (Serbian National Defense). Стожер је окупљања српских добровољаца, од 1914. године, тако да многи на Солунском фронту ту доспевају преко „Пупинове мреже“. На челу је Комитета за помоћ жртвама рата. Материјално је помагао Коло српских сестара, које су скупљале помоћ за Српски црвени крст. Директно је, личним средствима, гарантовао испоруке хране Србији. Његова улога у заштити српских и југословенских интереса током и после рата, спаса бројних територија насељених Југословенима добро је позната.

Paja Jovanović, Mihajlo Pupin Паја Јовановић, Михајло Пупин

После рата, његово родољубље не јењава. Академија наука, Матица Српска, Цвијета Зузорић, штампарија у манастиру Жича, Коло српских сестара, Удружење слепих девојака као институције, а како би се данас рекло, према елаборатима и  Јован Цвијић, Урош Предић, Павле Јовановић, Иван Мештровић лично примају његову помоћ.  

Озбиљност приступа Михаила Пупина отаџбини на првом месту је означена сталним финансирањем три фонда које је основао.

Први и најзначајнији је фонд (Олим)Пијаде Алексић-Пупин, по мајчином имену, 1914. године. Био је усмерен на школовање и издржавање више од двадесет хиљада ратне сирочади, пре свега са подручја Старе Србије и Македоније. Једном годишње, на Светога Саву, додељиване су стипендије. У аутобиографији „Са пашњака до научењака (From Immigrant to Inventor)“ Пупин саопштава:

„Те године, у почетку зиме, стиже ми једног дана тужно писмо моје сестре: моја мајка, светитељица моја није више међу живима! Тога, дана заветовах се да ћу њену слатку успомену овековечити на најбољи начин за који буде способан овако мали смртник као што сам био ја. Двадесет и седам година касније, Српска Академија Наука објавила је: да ће приход од закладе, посвећене успомени Олимпијаде Пупинове, бити сваке године утрошен на то да се леп број сиромашне школске деце у Старој Србији и Маћедонији помогне у школовању.“

Други фонд Пупин је назвао по свом имену.  Задужбинска средства су била заснована на Пупиновој имовини у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, каснијој Југославији. Новац је преко организације „Привредник“ служио за „ванредне успехе у пољопривреди“ у његовом Идвору. Помоћ су добиле, у Идвору и црквена општина, Дом Михајла Пупина који је добио читаоницу, финансирана је изградња водовода и електрификација, награђивани ученици. Сачувана је руком писано завештање Михајла Пупина, које звучи пророчки:

„Новац треба трошити да се моји Идворци науче да се баве, не сејањем кукуруза, пшенице, овса и јечма, већ да гаје воће и поврће прерађују и снабдевају Европу здравом храном пише 1929. године.

На крају, у Народном музеју у Београду, Пупин је основао фонд за  куповину уметничких дела, као и стварању и сакупљању старе и ретке грађе о средњовековним споменицима, познат под називом „фонд за издавање српских споменика (или старина)“ и за ову задужбину наменио милион динара.

Колекција слика која су набављене средствима Михајла Пупина садрже углавном дела сликара из Војводине, попут  Константина Данила,  Арсе Теодоровића, Новака Радоњића, Уроша Предића. Међу сликама се извајају слике Константина Данила, Портрет госпође Тетеши, нарочито две Уроша Предића, Херцеговачки бегунци и Сироче на мајчином гробу.

Потребно је објаснити потребу за оснивањем „фонда за издавање српских споменика“. Тешко је у сразмеру ставити и поредити приоритете, од горућег проблема школовања сирочади до стварања документације, дакле цртежа, акварела,  темпера и нарочито фотографија нашег најстаријег наслеђа.

Први историчар уметности који је свету откривао домаћу уметност која је оцењена као врхунска био је Владимир Петковић, који је докторирао историју уметности. Био је државни стипендиста, и по препоруци Михаила Валтровића је отишао на студије како би се спремио за рад у Народном музеју. Оформио је ново оделење у музеју, намењено византијским и српским старинама.  У две књиге је између два светска рата, из фонда за издавање српских старина, дао први свод, синтезу нашег старог сликарства, V. R. Petković, La peinture serbe du moyen âge, I, Beograd 1930, II, Beograd, 1934. После другог светског рата штампа своје капитално дело, које је требало да носи назив Serbia Sacra. Ове књиге не би угледале светло дана без мукотрпних деценијских припрема у чему је Пупинов фонд одиграо значајну улогу.

Ево шта сам Владимир Петковић каже о томе у предговорима књига посвећених Марковом Манастиру и Каленићу: „Образовањем фонда за издавање српских споменика, господин др Михаило Пупин, професор на Колумбија Универзитету у Њу Јорку, обезбедио је Народном музеју могућност, да настави серију својих публикација. У редакцији г. г. Др Лазара Мирковића, професора Универзитета и Жарка Татића, архитекта излази сада на свет „Марков Манастир“ код Скопља. Управа Народног музеја нада се, да ће ова публикација наћи пријема код наше читалачке публике и да ће изазвати интерес у научном свету.

У предговору манастиру Каленић 1926. године, Петковић истиче: „Манастир Каленић, као један од угледнијих манастира наших, привлачио је увек интерес повесничара и археолога. Српско Учено Друштво, Српска Краљевска Академија, Српски Народни Музеј, српски и страни (руски, француски и румунски) научници проучавали су га и снимали. Још 1914. године, Српска Краљевска Академија спремила је била један албум слика у коме су биле заступљене и репродукције пластичне декорације и фресака Каленића. Тај албум, драгоцен по материјалу, који садржи, сада стоји потпуно одстрањен од јавности. Данас, када се црква у Каленићу налази пред рестаурацијом, постала је сасвим актуелна једна монографија о Каленићу. И други разлози, научни и национални, ишли би у прилог публиковања уметничког блага, које се крије у цркви Каленићкој. Једна опсежна расправа о Каленићу несумљиво ће побудити и већи интерес за албум Српске Краљевске Академије, када буде предан јавности. Ове побуде руководиле су Управу Народног Музеја, да изда једну публикацију, посвећену манастиру Каленићу. Слика великога добротвора Народног Музеја господина Д-р Михаила Пупина, професора Колумбија Универзитета у Њујорку, која стоји на челу ове монографије, приказује „ктитора“, који је омогућио да се она „сагради“. На тај начин црква у Каленићу постала је, у слици и у речи, доступна целоме свету. Др. Владимир Р. Петровић“.

Народни музеј чува преко 10 000 снимака, од којих 7 521 негатива и позитива, а остатак у израђеним фотографијама без негатива, насталих између два светска рата. Добар део те документације, од 1923. до 1935. године, финансиран је средствима Михајла Пупина. Негативи су сачувани на 7 521 стаклених плоча. Постоји три формата, први је А, величине 18х24cm,  укупно 1852 плоче, други је Б, величине 13х18 cm, 4578 плоча, а трећи је Ц 11х8cm, 1091 плоча. У албумима фотографија постоје и оне чији негативи нису очувани. Богата збирка фотографија послужила је за илустративни материјал седам публикација, такође штампаних средствима из Фонда Михајла Пупина: В. Р. Петковић, Манастир Раваница, Београд 1922; В. Р. Петковић, Манастир Студеница, Београд 1924; Л. Мирковић, Ж. Татић, Марков Манастир, Нови Сад 1925; В. Петковић, Ж. Татић, Манастир Каленић, Вршац 1926; С. Станојевић, Л. Мирковић, Ђ. Бошковић, Манастир Манасија, Београд 1928;  V. R. Petković, La peinture serbe du moyen âge, I, Beograd 1930, II, Beograd, 1934.

Искуства стечена на раду са фотогорафијама у Народном музеју коришћена су, усавршена када је фонд документовања и издавања старих српских споменика Михаила Пупина прешао у Академију наука. Довољно је споменути да су комплексни, и квалитативно и квантитативно вредни споменици, попут манастира Дечани, у потпуности снимљени, као и да су добили прве монографије, које су биле узор за штампу књига те врсте.   

Захваљујући Михајлу Пупину данас поседујемо документацију из преко три стотине цркава и манастира, оних дела које постоје и данас, као и оних која су промењена или су нестала.  Како је око десет сакралих објеката под заштитом Уједнињених нација, можемо да кажемо да је ово документовање темеља националне културе било уједно и снимање и заштита  светске културне баштине, што одговара двема странама доброчинства Михајла Пупина.