Img4901A

Rodoljublje Mihajla Pupina

U autobiografiji Mihajla Pupina možemo jedva po nešto saznati o njegovim dobročinstvima i čovekoljublju. Stoga se saznanja moraju tražiti u svedočenjima drugih autora. Pupina jednako možemo okarakterisati kao lokalpatriotu, rodoljuba i građanina sveta. U sva tri progleda je bio široke ruke, s time što je njegovo čovekoljublje i dobročinstvo bilo najjače izraženo prema svom rodnom mestu Idvoru, zatim Jugoslaviji, i na kraju, nešto manje i celom svetu, kome je često darivao patente (rendgenski snimci u medicinskoj upotrebi). U privatnoj prepisci sreću se podaci o živoj Pupinovoj znatiželji koje se tiče Idvora, čak i interesovanje o sađenju novih mladica lipa u idvorskom parku.

Kao anđeo čuvar Srbije i Jugoslavije, osniva 1909. godine Savez zajedničkih Srba – Sloga, koja se ubrzo spaja sa još tri iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (Serbian national fondation). Pupin je bio ne samo osnivač, već i predsednik sve do 1926. godine. Početkom Prvog svetskog rata, osniva Srpsku narodnu odbranu (Serbian National Defense). Stožer je okupljanja srpskih dobrovoljaca, od 1914. godine, tako da mnogi na Solunskom frontu tu dospevaju preko „Pupinove mreže“. Na čelu je Komiteta za pomoć žrtvama rata. Materijalno je pomagao Kolo srpskih sestara, koje su skupljale pomoć za Srpski crveni krst. Direktno je, ličnim sredstvima, garantovao isporuke hrane Srbiji. Njegova uloga u zaštiti srpskih i jugoslovenskih interesa tokom i posle rata, spasa brojnih teritorija naseljenih Jugoslovenima dobro je poznata.

Paja Jovanović, Mihajlo Pupin Paja Jovanović, Mihajlo Pupin

Posle rata, njegovo rodoljublje ne jenjava. Akademija nauka, Matica Srpska, Cvijeta Zuzorić, štamparija u manastiru Žiča, Kolo srpskih sestara, Udruženje slepih devojaka kao institucije, a kako bi se danas reklo, prema elaboratima i  Jovan Cvijić, Uroš Predić, Pavle Jovanović, Ivan Meštrović lično primaju njegovu pomoć.  

Ozbiljnost pristupa Mihaila Pupina otadžbini na prvom mestu je označena stalnim finansiranjem tri fonda koje je osnovao.

Prvi i najznačajniji je fond (Olim)Pijade Aleksić-Pupin, po majčinom imenu, 1914. godine. Bio je usmeren na školovanje i izdržavanje više od dvadeset hiljada ratne siročadi, pre svega sa područja Stare Srbije i Makedonije. Jednom godišnje, na Svetoga Savu, dodeljivane su stipendije. U autobiografiji „Sa pašnjaka do naučenjaka (From Immigrant to Inventor)“ Pupin saopštava:

„Te godine, u početku zime, stiže mi jednog dana tužno pismo moje sestre: moja majka, svetiteljica moja nije više među živima! Toga, dana zavetovah se da ću njenu slatku uspomenu ovekovečiti na najbolji način za koji bude sposoban ovako mali smrtnik kao što sam bio ja. Dvadeset i sedam godina kasnije, Srpska Akademija Nauka objavila je: da će prihod od zaklade, posvećene uspomeni Olimpijade Pupinove, biti svake godine utrošen na to da se lep broj siromašne školske dece u Staroj Srbiji i Maćedoniji pomogne u školovanju.“

Drugi fond Pupin je nazvao po svom imenu.  Zadužbinska sredstva su bila zasnovana na Pupinovoj imovini u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnijoj Jugoslaviji. Novac je preko organizacije „Privrednik“ služio za „vanredne uspehe u poljoprivredi“ u njegovom Idvoru. Pomoć su dobile, u Idvoru i crkvena opština, Dom Mihajla Pupina koji je dobio čitaonicu, finansirana je izgradnja vodovoda i elektrifikacija, nagrađivani učenici. Sačuvana je rukom pisano zaveštanje Mihajla Pupina, koje zvuči proročki:

„Novac treba trošiti da se moji Idvorci nauče da se bave, ne sejanjem kukuruza, pšenice, ovsa i ječma, već da gaje voće i povrće prerađuju i snabdevaju Evropu zdravom hranom piše 1929. godine.

Na kraju, u Narodnom muzeju u Beogradu, Pupin je osnovao fond za  kupovinu umetničkih dela, kao i stvaranju i sakupljanju stare i retke građe o srednjovekovnim spomenicima, poznat pod nazivom „fond za izdavanje srpskih spomenika (ili starina)“ i za ovu zadužbinu namenio milion dinara.

Kolekcija slika koja su nabavljene sredstvima Mihajla Pupina sadrže uglavnom dela slikara iz Vojvodine, poput  Konstantina Danila,  Arse Teodorovića, Novaka Radonjića, Uroša Predića. Među slikama se izvajaju slike Konstantina Danila, Portret gospođe Teteši, naročito dve Uroša Predića, Hercegovački begunci i Siroče na majčinom grobu.

Potrebno je objasniti potrebu za osnivanjem „fonda za izdavanje srpskih spomenika“. Teško je u srazmeru staviti i porediti prioritete, od gorućeg problema školovanja siročadi do stvaranja dokumentacije, dakle crteža, akvarela,  tempera i naročito fotografija našeg najstarijeg nasleđa.

Prvi istoričar umetnosti koji je svetu otkrivao domaću umetnost koja je ocenjena kao vrhunska bio je Vladimir Petković, koji je doktorirao istoriju umetnosti. Bio je državni stipendista, i po preporuci Mihaila Valtrovića je otišao na studije kako bi se spremio za rad u Narodnom muzeju. Oformio je novo odelenje u muzeju, namenjeno vizantijskim i srpskim starinama.  U dve knjige je između dva svetska rata, iz fonda za izdavanje srpskih starina, dao prvi svod, sintezu našeg starog slikarstva, V. R. Petković, La peinture serbe du moyen âge, I, Beograd 1930, II, Beograd, 1934. Posle drugog svetskog rata štampa svoje kapitalno delo, koje je trebalo da nosi naziv Serbia Sacra. Ove knjige ne bi ugledale svetlo dana bez mukotrpnih decenijskih priprema u čemu je Pupinov fond odigrao značajnu ulogu.

Evo šta sam Vladimir Petković kaže o tome u predgovorima knjiga posvećenih Markovom Manastiru i Kaleniću: „Obrazovanjem fonda za izdavanje srpskih spomenika, gospodin dr Mihailo Pupin, profesor na Kolumbija Univerzitetu u Nju Jorku, obezbedio je Narodnom muzeju mogućnost, da nastavi seriju svojih publikacija. U redakciji g. g. Dr Lazara Mirkovića, profesora Univerziteta i Žarka Tatića, arhitekta izlazi sada na svet „Markov Manastir“ kod Skoplja. Uprava Narodnog muzeja nada se, da će ova publikacija naći prijema kod naše čitalačke publike i da će izazvati interes u naučnom svetu.

U predgovoru manastiru Kalenić 1926. godine, Petković ističe: „Manastir Kalenić, kao jedan od uglednijih manastira naših, privlačio je uvek interes povesničara i arheologa. Srpsko Učeno Društvo, Srpska Kraljevska Akademija, Srpski Narodni Muzej, srpski i strani (ruski, francuski i rumunski) naučnici proučavali su ga i snimali. Još 1914. godine, Srpska Kraljevska Akademija spremila je bila jedan album slika u kome su bile zastupljene i reprodukcije plastične dekoracije i fresaka Kalenića. Taj album, dragocen po materijalu, koji sadrži, sada stoji potpuno odstranjen od javnosti. Danas, kada se crkva u Kaleniću nalazi pred restauracijom, postala je sasvim aktuelna jedna monografija o Kaleniću. I drugi razlozi, naučni i nacionalni, išli bi u prilog publikovanja umetničkog blaga, koje se krije u crkvi Kalenićkoj. Jedna opsežna rasprava o Kaleniću nesumljivo će pobuditi i veći interes za album Srpske Kraljevske Akademije, kada bude predan javnosti. Ove pobude rukovodile su Upravu Narodnog Muzeja, da izda jednu publikaciju, posvećenu manastiru Kaleniću. Slika velikoga dobrotvora Narodnog Muzeja gospodina D-r Mihaila Pupina, profesora Kolumbija Univerziteta u Njujorku, koja stoji na čelu ove monografije, prikazuje „ktitora“, koji je omogućio da se ona „sagradi“. Na taj način crkva u Kaleniću postala je, u slici i u reči, dostupna celome svetu. Dr. Vladimir R. Petrović“.

Narodni muzej čuva preko 10 000 snimaka, od kojih 7 521 negativa i pozitiva, a ostatak u izrađenim fotografijama bez negativa, nastalih između dva svetska rata. Dobar deo te dokumentacije, od 1923. do 1935. godine, finansiran je sredstvima Mihajla Pupina. Negativi su sačuvani na 7 521 staklenih ploča. Postoji tri formata, prvi je A, veličine 18h24cm,  ukupno 1852 ploče, drugi je B, veličine 13h18 cm, 4578 ploča, a treći je C 11h8cm, 1091 ploča. U albumima fotografija postoje i one čiji negativi nisu očuvani. Bogata zbirka fotografija poslužila je za ilustrativni materijal sedam publikacija, takođe štampanih sredstvima iz Fonda Mihajla Pupina: V. R. Petković, Manastir Ravanica, Beograd 1922; V. R. Petković, Manastir Studenica, Beograd 1924; L. Mirković, Ž. Tatić, Markov Manastir, Novi Sad 1925; V. Petković, Ž. Tatić, Manastir Kalenić, Vršac 1926; S. Stanojević, L. Mirković, Đ. Bošković, Manastir Manasija, Beograd 1928;  V. R. Petković, La peinture serbe du moyen âge, I, Beograd 1930, II, Beograd, 1934.

Iskustva stečena na radu sa fotogorafijama u Narodnom muzeju korišćena su, usavršena kada je fond dokumentovanja i izdavanja starih srpskih spomenika Mihaila Pupina prešao u Akademiju nauka. Dovoljno je spomenuti da su kompleksni, i kvalitativno i kvantitativno vredni spomenici, poput manastira Dečani, u potpunosti snimljeni, kao i da su dobili prve monografije, koje su bile uzor za štampu knjiga te vrste.   

Zahvaljujući Mihajlu Pupinu danas posedujemo dokumentaciju iz preko tri stotine crkava i manastira, onih dela koje postoje i danas, kao i onih koja su promenjena ili su nestala.  Kako je oko deset sakralih objekata pod zaštitom Ujedninjenih nacija, možemo da kažemo da je ovo dokumentovanje temelja nacionalne kulture bilo ujedno i snimanje i zaštita  svetske kulturne baštine, što odgovara dvema stranama dobročinstva Mihajla Pupina.

 dr Bojan Popović

viši kustos