Грачаница

 

Док је у средњем веку Грачаница храм липљанске епархије, по обнови Пећке патријаршије црквени и народни сабор, који је одржаван  једном годишње, за место је имао Пећ или Грачаницу. Такође, патријарх некада у њој столује. Укус 19. и почетка 20. века издигао је један од храмова Косова изнад осталих. „Покривена небом Грачаница блиста“ вели Алекса Шантић,  а сликају је у божурима или светлозарно додирнуту сунцем Надежда Петровић и Милан Миловановић.

У периоду од 2004-2006. године доспева на листу UNESCO-а под заједничким називом „Средњовековни споменици Косова“ (UNESCO’s World Heritage List Medieval Monuments in Kosovo).  Сви споменици Косова и Метохије су и једини европски споменици који се налазе на листи угрожених споменика културе од 2006. Године (List of World Heritage in Danger).

Последњи храм који је подигао краљ Стефан Урош II Милутин, од четрдесет „великих манастира“, колико му приписује Карловачки родослов, јесте црква липљанске епископије, првобитно посвећена Благовештењу, а касније Успењу. Манастир Грачаница је подигнут на месту ранијих цркава, на такав начин да је само олтар постављен где и ранији олтари, док остатак грађевине не прати пређашње основе. Док је средњовековно насеље око цркве нестало, скромни остаци  сведоче о црквама на том истом месту. Подигнута је oкo 1315. године, судећи према завршетку сликарства  1321. године.

Грачаницу је подигао архитекта коме су били познати споменици Солуна, али је његов приступ уобичајеној грађевини уписаног крста у варијанти са пет купола био посебан. Значајно се истичу две одлике, тежња ка већој висини и степенаста силуета грађевине. Изгледу који остварује утисак величине и стамености доприноси и једноставна обрада фасада, од правилних тесаника камена прекинутих низовима опека. Унутрашњост петокуполне Грачанице раздвојена је, разуђена, тако да су поред централног простора под куполом посебно наглашени параклиси јужно и северно од олтара, сам олтар, који је надвишен полулоптом, калотом, унутрашња припрата, као и галерија над западним делом храма. На изглед и избор у програму свакако је утицао и игуман Игњатије, чија се рука препознаје преко представе имењака, светог Игнатија Богоносца у наосу храма, поред Богородице Заступнице.

У ђаконикону, просторији која је коришћена као ризница, изнад улаза исписана је повеља 1321. године,  што даје временски оквир завршетка радова на сликарству. Једна од ретких сачуваних повеља исписаних на зидовима цркава, почиње Милутиновим обраћањем цару царева и господару господара који је и смрћу овладао и који се на гори Тавору у светлости апостолима приказао, као и пречистој владичици Богородици за помоћ и покров код Страшног суда.

Представа Тодора Бранковића у овом скровитом простору једини је остатак сликарства моравске Србије. Син Јерине и Ђурђа Бранковића вероватно је био праћен уништеним портретима родитеља. Представа сведочи да су и Бранковићи били ктитори манастира Грачаница. Изнад повеље је представа пророка Илије у пустињи. Илија је стар човек дуге седе косе и главе, представљен како седи испред пећине, у суром пејзажу оплемењеном са само два дрвета. Илија гледа у гаврана који му приноси хлеб. Сцена има евхаристичко значење, представља се у олтару зато што је најава, пообраз причести.

Није сачуван потпис сликара из Грачанице. Према аналогијама из Богородице Љевишке, Краљеве цркве, Старог Нагоричина и Светог Никите у Чучеру, закључује се да је опсежан сликарски програм извела дворска радионица краља Милутина.

Наглашена висина грађевине, као и њени оделити простори, бочне куполе, параклиси и галерија, били су изазов за врсне сликаре. Вековима устаљени приступ на дељење унутрашњег простора на три нивоа водоравних зона за сликање сцена и фигура увећан је на седам. Уобичајене комозиције, попут Христа Сведржитеља у врху куполе, или Богородице у олтару, као и циклуси слика Великих празника који илуструју Христов и Богородичин живот, као и литургију,  допуњене су и измењене. Уз Христа сведржиоца је Небеска литургија, док је представи Богородице у конхи апсиде изнад додат лик Христа Емануила. У бочним куполама Грачанице представљени су јеванђелисти окружени анђеоским редовима, док су у тамбурима праоци Христови и светитељи. У сводовима су Велики празници, испод Христова учења, параболе и чуда, Страдања, Посмртна јављања.

У олтару се представљају теме које за основ, идејни и илустративни, имају литургију, као и теме у вези оваплоћења, укључујући Богородичин циклус који се из олтара преноси у јужни параклис.

У целини сликарства посебно се пазило на поделу програма западног дела наоса, који је, од западног пара стубаца, смислено издвојен у програм припрате. У њој су представљене две велике теме: Страшни суд који се ту редовно представља, као и црквени календар, илустрација сваког дана у години, што је новина, први пут уведена у 13. веку. У припрати је први пут приказана лоза Немањића, а у њој се налазе и појединачне фигуре као и сцена  Јов на буњишту. Праведни Јов и његово искушење и искупљење директна је алузија на живот праведника и спас на Страшном суду. Ту је и сцена „Пророк Илија убија Ваалове свештенике“.

У Грачаници се налазе последњи од петнаест портрета краља Милутина, колико их је за живота насликано и сачувано, као и најбоље очуван од три Симонидина портрета. Портрети владарског пара су у самој оси грађевине, између наоса и припрате. Две теме су спојене у једну целину – ктиторска представа и небеска инвеститура. Анђели спуштају круне на главе краљици и краљу. Ктитори су представљени у костимима по богатству сличним, а по облицима и бојама комплементарним. Моделација краљичиног лика другачија је од оне карактеристичне за мушке портрете. Док је заједничка црта избегавање зелене боје, резервисане за свеце, краљичин правилни овал лица моделован је светлим тоновима, благе рељефности. Симонидина лепота другачија је од красних ликова анђела, попут оних који окружују представу јеванђелиста Матеја у  северозападној куполи. Рељефност лица анђела, слично представи Христа Пантократора, истакнута је јаким облесцима светлости, стога моделација остварује лица која су преплављена јасним светлом.

Христос, „цар царева и господар господара“ како му се молитвено обраћа Милутин на почетку повеље, прикладно је одевен у љубичасти хитон златних пруга – клавуса и тамно плави химатион, ознаку царског пурпура. Поред Богородице Више од небеса, Мајка Божија се у олтару прославља и старозаветним симболичким и историјским сценама: Премудрост сазида себи храм, Скинија завета, Руно Гедеоново, у јужном параклису Неопалима купина. У истом је простору и Богородичин циклус.

Премудрост сазида себи храм за основ има Приче Соломонове 9, 1-5 које се читају на празник Богородичиног рођења и успења као и на Божић када се велича Божија премудрост. Света Софија, Премудрост Божја, поистовећује се са Христом, док је храм сама Богородица. Света Софија приказана је као девојка обнажених руку, а према речима: „Ходите, једите хлеба мојега и пијте вина кога сам растворила“ у охридској Перивлепти и Дечанима се на трпези представљају храна и пиће, са јасном причесном симболиком. Међутим, у Грачаници само девојке представљене са страна свете Софије носе посуде са храном, док Премудрост држи свитак са текстом, док су на столу дивит, перо и још један свитак. Евхаристички карактер има и оближња сцена Жртва Аврамова, док је сцена која се налази са јужне стане истог зида, Гостољубље Аврамово, представа Свете Тројице, још једна симболичка представа Господа.

Крајем 13. и почетком 14. века у сликарству цркава честа је представа праслика, прообраза Богородице. У песничким сликама црквених отаца Богородица, која рађа и остаје девица, симболично јесте мана, расцветали штап, свећњак, ватрени престо, светиња над светињама, златна ваза,  ковчег живота. Као што је Богородица најдрагоценији плод човечанства, њени прообрази су највреднији материјални  предмети.

Једна од слика Богородице је и Скинија завета, (према 2 Мојс. 40, 1-38, а нарочито Павле, Јевр. 9, 1-7) јер се старозаветни шатор сведочанства пореди са бољим и савршенијим предметом кроз који се Христос оваплотио. Преношење празног Богородичиног ковчега на Успење поређено је са скинијом завета, преносом старозаветног ковчега, најдрагоценијег предмета у шатору.

Представа скиније у охридској Богородици Перивлепти, Грачаници и Богородици Одигитрији у Пећи поред симболичке слике Богородице за тему имају и евхаристију, као и директну алузију на литургију. У шатору са порфирном завесом, попут оне која је стајала на улазу у јерусалимски храм пророк Мојсије и Арон каде часну трпезу испуњену заветним ковчегом, таблицама закона, свитком, свећњаком и посудом с маном над којима је херувим.  Док Мојсије држи кадионицу и пиксиду, Арон у рукама има и расцветали штап – жезло које симболично означава Богородицу, чијом су истобојном сликом обележени неки од предмета са часне трпезе.

Скинија – шатор сведочанства је представа обитавалишта Господа, сцена у којој се сажимају и преклапају Стари и Нови завет, прошлост и будућност. У остваривању старозаветних сцена, један од великих мајстора грачаничког сликарства држао се начела симетричности.  Посебну улогу подарио је сликаној архитектури на сцени Премудрост сазида себи храм. Екседра – закривљена зграда са седам стубова и архитравом у доњем делу је закривљена на такав начин да су ивице уперене у позадину, док је архитрав обрнуто закривљен,   ивица уперених ка посматрачу сцене.

Основна функција архитектуре била је да представи место дешавања. Поред ортогоналних пројекција, појављује се и обратна-инверзна перспектива, структурални механизам који је за циљ имао да створи илузију присуства фигура испред сцене, што ближе посматрачу, као и наглашавања појединих личности. Често се архитектура представља уједно виђена из различитих углова, попут чувене иконе Благовести из Охрида или попут фронтона са сцене Вечера у Емаусу из Љевишке.  Екседра са аркадом, архитравом, некад и балустрадом у Љевишкој се приказује  на сцени Христос пред првосвештеником Аном,  у Богородици Перивлепти у Охридску на сцени Захарија предаје Богородицу Јосифу, а у Хори у Цариграду на сцени Раздавање пређе јерусалимским девојкама. Такође служи као шкољка сцене, има улогу да прикаже место дешавања, као и да обухвати и истакне фигуре.

На посебно наглашеном источном зиду цркве, изнад  тријумфалног лука који окружује олтар приказано је Васкрсење Христово тематски остварено кроз Силазак у ад.  На  сцени су представљене две есхатолошке теме. Док спуштање Христа у ад, у тренутку васкрсења, треба да представи спасење праведника и победу Ада, тиме и укидање смрти, хетимасија представљена у врху сцене најављује последњи догађај будућности, завршетак времена Страшним судом. Престо укружује осам анђела од којих су они до хетимасије у  ђаконској ношњи, чиме се истиче и литургијски карактер мотива. Разваљене вратнице пакла, Ад и демони у оковима, услишење молитве Еве, Адама и других праведника сведоче о тријумфу над смрћу док је Христос у светлозарној – златној одори, као и звездано небо у мадорли и око хетимасије знак светлости која прати Спаситеља.  На сцени насталој под утицајем текста Епифанија Кипарског истиче се да Господ носи крст попут бакље, да су силаском у ад побеђени танатос и греси, чије се персонификације срећу на фресци.

На супротном, западном зиду, такође великих размера представљено је Успење Богородице. Представљен је одар на које је положено Богородичино тело. Изнад је Христос у мандорли који у рукама држи Богородичину душу у облику детета у повоју и анђели који стоје држећи упаљене свеће. Богородичин одар носе апостоли чија лица изражавају тугу, а около је мноштво људи, епископа, јерусалимских жена које стоје поред отвореног, празног ковчега. Један од људи, који се према апокрифу звао Јефонија,  хтео је да оскрнави Богородичин одар па је представљен са одсеченим рукама, а сасвим изнад анђео који враћа мач у корице. Изнад су облаци са анђелима који доводе апостоле како би присуствовали завршном великом празнику. У средишту горњег дела сцене, изнад Христа, налазе се анђели који шире вратнице раја, као и анђели који дочекују душу Богордичину. У сцену је уклопљена и сахрана са поклопцем празног ковчега и телесним уздизањем Богородице, што је посведочено представом апостола Томе који прима њен појас.

На Васкрсењу, Успењу и Страшном суду спасење  и рај као награде праведника приказане су на различите начине. У темену свода припрате приказана је рука Божија са душама праведника.

Богородица је централна фигура рајског предела. Крај ње су праотац Аврам, раскајани разбојник, а пред рајским вратима апостоли које предводи Петар са кључевима. Рајско растиње састоји се од агрума, јасно се распознају лимун, нар. Бела боја позадине ознака је за рајску светлост, ону видљиву људима и анђелима.

Иста бела боја позадине, са истоветним значењем појављује се и у горњем делу сцене Параболе о мудрим и лудим девицама. Као мистични женик приказан је Христос у граду затворених врата, који има значење Небеског Јерусалима. Крај њега је пет мудрих девица са упаљеним свећама, док је пет лудих испред града, од којих је једна приказана како неуспешно лупа звекиром. Девице са упаљеним и угашеним, погнутим свећама подсећају на персонификације истине и сени из Богородице Љевишке.

Персонификација мора из Страшног суда обликована је према старим античким узорима. Обнажена до половине тела, женска фигура држи стилизовано весло, док јој низ леву руку пада завијорена драперија. Иза главе су ракова клешта, док је, подобно полу, наушница на левом уху.  Тако је Посејдон је представљан у кочији постављеној на морску неман, а нереиде са веслом. Паралеле грачаничкој фресци се могу наћи још у позној античкој и раној византијској уметности. И персонификација земље је делимично обнажена девојка, истих, античких инспирација, од Деметре до тихе Цариграда. У Богородици Љевишкој персонификације земље и мора представљене су на нешто другачији начин. Земља држи венац растиња око себе, а море брод као свој атрибут.

Неопходан састојак рецепту за срећну државу у средњем веку била је успешна династија. Иако смена владара  није увек била драговољна и мирна, изабрана породица омогућавала је брз и за државу углавном безболан прелаз са једне личности на другу.

Идеолошка потка Лозе Немањића настајала је поступно, од краја 12. века до 1321. године, када је при пут насликана у манастиру Грачаници. Од скромних почетака, настављања породичне владавине са бројним међусобицама забележеним код старијих српских владара и династија, Немањићи су се одбранили од безбројних политичких олуја и постали су најдуговечнија владајућа породица на Балкану. У личности краља Стефана Уроша II, Милутина династија је нашла идеалну личност да прослави, у готово четрдесет година краљевања две компонете владавине: прва је била у персоналној моћи владара, идеји коју је црпла из Византије; друга је потицала из типичног средњовековног погледа на племство, као на јасну и доказану класу чија крв тече из чистих древних предака.  Узор је нађен у Лози Јесејевој, пореклу најчистије људске лозе од Адама до Богородице, изложеној у два јеванђеља, по Матеји и по Луки. Идеал је увек недостижан, подобност је била могућа, тако да је  лоза Цара царева била тек узор за илустрацију породичног стабла Немањића.

Представе Лозе Немањића срећу се од Грачанице, Пећке патријаршије, Дечана, Матеича, источне фасаде куле у Студеници, до манастира Ораховица у Славонији на сликарству из турског периода. Вероватно је била сликана и у другим храмовима који су оштећени или нестали кроз повесницу. Особеност лозе Немањића је што се у њеном горњем, завршном делу илуструје небеска инвеститура, пренос моћи и даривање изабраним инсигнијама владарског значаја – регалијама.

На Лозама Немањића не приказују се жене ако су удате, јер  припадају некој другој породичној генеаологији. У Пећи су приказане Ефимија, могуће иначе непозната ћерка Стефана Немање и Ане-Анастасија, супруга Немање. Ана се изваја по томе што јој је, као јединој удатој жени, дато место родоначелнице.

Лозе се међусобно разликују, и поред великих идеолошких сличности. Поједини владари наглашени су положајем у оквиру Лозе и инсигнијама. У Грачаници је наглашена централна оса фигура, налик Лози Јесејевој. Немања је приказан у краљевском костиму, како се иначе представља на још неким копозицијама из епохе, иако није носио краљевску титулу.  Он је једини представљен како стоји на супедиону црвене боје, пострадалог украса. Са нимбом су у Грачаници приказани само архијереји и Милутин са Урошем, Првовенчаним и Немањом.

Како би се нагласила наследна линија преко краља Милутина, а не Драгутина, прављена је разлика у представама браће. Стефан, краљев брат, како га и натпис у Грачаници обележава, представљен је, као и друге мушке особе ван главне осе лозе, у велмошком костиму. Једини изузетак је Драгутинова пругаста, жуто – плава хаљина. Жуте пруге одвојене су од плавих танким белим линијама. Сличне хаљине представљене су на портретима његових синова Владислава и Урошица у Ариљу. Иако компаративног материјала из Византије нема, могуће је да изглед доње хаљине Драгутина није плод маште иначе домишљатих сликара грачаничке лозе, већ да поседује инсигниолошку вредност, уздигнутију од властеоске одеће. Пада у очи да је Драгутин приказан са брадом средње дужине, за разлику од владара из централне осе, као и архијереја, чиме је такође умањен његов статус.

На владаре се са неба спушта опредмећен благослов Господа, круна, највидљивији знак власти, као и владарски појас, дуга уска златоткана трака која је драпирана око тела. Са истоветним куполним крунама приказани су владари, а са отвореним крунама које се шире навише принцезе. Остали знаци достојанства помно су илустровани и понављају се на представама владара за које је наручилац, владар у врху лозе, наредио да буду снабдевени свим инсигнијама. Преко пурпурне хаљине владари носе појас-лорос, у десницама држе крстообразне скиптре, у левим рукама акакије налик свитку црвене или беле боје, а на стопама им је црвена или љубичасто-бела обућа. Сви детаљи, сем акакија, обућа и хаљине, који садрже значење пурпура, су симболичне царске боје, златни и украшени бисерима и драгуљима. Док су изабрани преци у царским инсигнијама, мање знатни владари и кнежеви се представљају у дворској одећи.

Иако су принцезе на лозама слично представљене, постоје важне разлике. У Грачаници Брњача, сестра Милутинова, приказана је у хаљини и плашту, док је Царица (Зорица), Милутинова ћерка, приказана у хаљини типичној за владарке, како би указала на виши статус српског двора у време краља Милутина. Висока, отворена круна, хаљина дугих, левкастих рукава одговарају костиму владарке, док се у детињем узрасту представљају само са једноставном круном у виду обруча и наушницама.

Принцезе као и поједини кнезови и краљеви носе жезла украшена симетрично распоређеним бисерима и драгуљима поред тела жезла, нарочито врха. Не чуди што је машта народа ову инсигнију приписала вилама, вероватно доживљавајући светлуцање драгуља попут материјализације магије.

У лозама је приказан врх друштва, укључујући цркву, преко ликова св. Симеона и Саве. Симеон Немања, из чијих раширених руку почиње корен сваке лозе, приказан је у великосхимничкој монашкој одори, сем у Грачаници, где је у владарској одећи.

Идеју о светородности династије, уздизање потомака из корена Немањиног поређењем са лозом Јесејевом срећемо у књижевности већ код Првовенчаног, да би у служби и похвали Милутину, у аренги повеље манастиру Петра Коришког слика предака израстала из лозе подобне гранама Јесејева стабла.

Генеаолошки портрет Немањића, који је првенствено требало да сведочи о идеалном поретку ствари, није био лишен  сувремене династичке пропаганде. Лоза Немањића настаје као композиција када се две гране Немањића, Милутинова и Драгутинова,  боре за превласт. Наклоност у избору је, пак, знатно блаже и поштеније саоштена него што је то могао бити случај.

Вредност индивидуалних портрета умањена је услед стилизације неопходне при изради великог броја ликова, као и оштећења, нарочито доњих делова лоза. Ипак, у Грачаници се издвајају очувани ликови Саве II, Владислава, Урошица и Владислава II према којима судимо да су сликари тежили да остваре портрете према нама нажалост несачуваним узорцима.

У наративном стилу прве две деценије 14. века осећа се тежња да се поред сцена уведу и епизоде, пролози и епилози. На такав начин детаљ је добијао самосвојно значење, док је мотив често постајао тема у оквиру главне теме сцене. Уобичајени мотив уз Силазак Светога Духа на апостоле јесте представа целе екумене, свих народа света, познат под називом „Пиле и глосе“, Народи и језици (племена).  Иако се у виду скраћенице од свега неколико фигура, којима је често цар на челу, као предводник народа, овај мотив појављује и у ранијим храмовима, у Грачаници нема типичне сликарске стилизације, јасно се распознају представе Арабљана и Мавара одевених у хаљине које су једна врста кафтана, косих преклопа и висећих рукава, капе су облика турбана или смотаних марама, чалми.

Колико год се писало о сликарству Грачанице лако је пронаћи непроучене  теме у сликарском ансамблу. Бриљирање стила блесне у детаљу, на представи Вођења Христа на крст као самостална тема се издваја фигура војника у покрету иза кога је бели округли штит који га сасвим издваја. Сваки детаљ сцена је бивао пажљиво промишљен. На сцени Сахране Стефана Првомученика из Календара, представа Цариграда, иако не права ведута, има особености виђеног у скици датог здања Свете Софије и коњаничке статуе Јустинијана.

Задатак да се све „попише“ у  Грачаници није био једноставан услед невиђене висине унутрашње шкољке зграде. У тежњи да се представи квантитет хришћанске мисли бројним фигурама светитеља, комплетним хришћанским календаром сликари су успевали да избегну монотонију.

Први сликар извео је Пантократора, јеванђелисте на пандантифима, неке од пророка, сцене из ђаконикона, неке Велике празнике, муке и посмртна јављања. Приписује му се сигуран цртеж, дореченост и сигурност, а установљавају корени од  Богородице Перивлепте по рељефном, сегментно издељеном моделовању икарната, видљивог у вишим зонама, као и у детаљима попут тачкастих сенки и чупавих обрва, например на лику јеванђелисте Марка.

Други сликар употребљава хладнији колорит, сигуран класицистички цртеж. Преко маслинасте основе изводи лазурну белу и понеки потез ружичасте, чиме остварује мирне ликове. Фигуре су му издуженије, цртеж академизован. Његова је мајестетична представа Јована Претече у протезису, северном параклису поред олтара,  у олтару сцене Премудрост сазида себи храм, Скинија завета, он слика и ктиторску композицију и Лозу Немањића. Рад му се најбоље оцењује према детаљима попут  персонификација мора са Страшног суда.

Трећи сликар је весник новог у сликарству средњовековне Србије по наглашеној употреби светло тамних односа при моделацији лица, чиме постиже истакнуту рељефност. Уводи у слику декоративност, например у обради косе. Једно од његових дела су и  Благовести у јужном параклису.

Грачаница је и у потоњим вековима негована. У спољној припрати Грачанице налази се сцена Успења новобрдског митрополита Дионисија. На сцени, која за тему има опело, приказани су актери обнове Пећке патријаршије као и саме Грачанице, патријарх Макарије херцеговачки митрополит Антоније. На одру је тело митрополита Дионисија, окружено архијерејима и свештенством, све заједно 55 људи. Посебно је издвојен патријарх Макарије другачијом позадином и пратећим натписом.  Изнад је анђео који уздиже душу митрополита у облику повијеног новорођенчета на небо. Један од монаха држи отворени псалтир са исписаним 118 псалмом Давидовим који се чита на опелу. Улога Дионисијева у ктиторству фресака из 1570. године наглашена је не само сликом опела, већ и местом и натписом које му је дато у поворци пред Христом из Деизиса.

Грачаничка ризница је у више наврата обнављана. Данас се у њој налазе само остаци бројних дарова из различитих периода. Библиотека је више пута поново сабирана, први пут 1383. када је запаљен пирг. Од бројних икона најраније потичу из времена митрополита Никанора из прве половине 16. века, коме се приписује прва обнова припрате и набавка нових књига. Никанор је наручио две престоне иконе, Христа са апостолима и Богородицу са пророцима и префигурацијама. Подно Христа је сам Никанор коме се дарују знаци епископског достојанства. Ове престоне иконе, попут царских двери које је наручио митрополит Дионисије и житијна иконе св. Февроније коју је наручио митрополит новобрдски (грачанички) Виктор крајем 16. или почетком 17. века сведоче о напорима да Грачаница буде достојно опремљена уметничким предметима.

др Бојан Поповић