Кад год би кренуо на своје часове, дежмекасти, румени чика-Ђока би по обичају куцнуо лулом на прозор свом пријатељу Божи. Неретко би му Божа правио друштво на путу узбрдо кроз горњи Дорћол до школе, где је чика-Ђока ђацима држао наставу цртања и сликања у тадашњој београдској Реалци. Иза тог руменог лица и густих седих бркова, крије се лик познатог српског сликара Ђорђа Крстића (1851 – 1907), док је његов пријатељ Божа познати књижевник, историчар уметности и професор Божидар С. Николајевић (1877 – 1947). Ђође Крстић је био слика и прилика доброћудних дорћолских аласа, са којим је често друговао после наставе у школи, делећи са њима и мераклук на „божију мученицу“, српску препеченицу. У тим дружењима често је испливала она друга, плаховита и својеглава страна природе овог Бачванина, коју све да је желео, није могао да укроти. Како  је време пролазило а Крстића није било да куцне на прозор, Божидар Николајевић се забринуо за свог пријатеља. Знао је да  дуго вуче проблеме са плућима, да болује од астме, али чинило му се да ће овог пута доисита враг однети шалу. Зле слутње су се нажалост обистиниле. Измучен болешћу Ђорђе Крстић је преминуо 17. октобра 1907. године у педесет и шестој години живота од последице запаљења плућа. Осим Боже Николајевића, неколицине Крстићевих блиских пријатеља и његових ђака, мало ко је био свестан да је српска уметност тада изгубила једног од својих најбољих изданка. 

Божидар С. Николајевић је у својим сећањима на људе и догађаје тог времена оставио, између осталог, и белешку о свом пријатељу сликару Ђорђу Крстићу. Писана са пуно топлине и људскости, Николајевићева сећања на Крстића откривају и запажања о појединим уметниковим делима, чији су квалитети у ствари препознати знатно касније. Крстић је био омиљен код млађих сликара, нарочито међу оним који су се усавршавали у Минхену, потом у Паризу, прихвативши схватања и начела импресионистичког сликарства. Париски ђак Милан А. Миловановић наслеђује Крстића на месту наставника цртања у Реалци, док се Боривоје Стевановић, Коста Милићевић и Надежда Петровић фотографишу са својим учитељем на Малом Калемегдану 1907, непосредно пред његову смрт. На снимку се из Крстићевог погледа и благог осмеха види умор, али и спокој, јер је знање и искуство пренео на оне у које је веровао да ће српско сликарство унапредити и придружити савременим европским токовима. Зато не чуде ни речи Крстићевог исписника, знаменитог сликара Уроша Предића (1857 – 1953), када је у позним годинама признао: „..Тек када је дошао импресионизам, Ђорђе Крстић је стављен изнад мене, и тако како је тада учињено остаће заувек“. Пуноћу сликарског доживљаја и ширину талента Крстић ће на најјаснији начин приказати у својим студијама из природе, али извесну мисаоност и духовност унеће у своје религиозне теме и иконе које је сликао до последњих година живота. У њима је давао одушке личним осећањима побожности. Једна од слика са таквим садржајем остала је недовршена на уметниковом штафелају – „Писац јеванђеља“ – данас  збрици Народног музеја Србије. 

У крпуном плану две фигуре монаха у тихој манастирској ћелији, старији седи, млађи стоји. На дну у полици неколико старих књига, десно при дну рукописи. По свему слика одише миром и спокојом. Ипак, оно што се посебно истиче на слици „Писац јеванђеља“ је техника. По томе је Крстић препознатљив, другачији од сликара тог времена. Међутим, због употребе асфалта и посебних лакова и сикатива, добар део његових радова временом је прилично потамнео.  На слици „Писац јеванђеља“ види се управо слобода потеза, наноси и слојеви боја мешаних директно на платну. Трагови сливања основног премаза смеђе виде се голим оком, делић платна непокривен бојом има посебну улогу. Управо по томе што није завршена, слика има посебну чар.

Крстић је желео нешто више од једноставног приказа писања у монашкој ћелији. Није необично што је писац јеванђеља дат у лику проћелавог старца седе браде и бркова, већ је неуобичајно што је писац јеванђеља подигао ногу и што тако свето и духовно дело исписује на коленима. Иза њега стоји млађи црномањаст монах који је прислонио десну руку ка лицу и замишљено посматра у оно шта ради стари монах. Две старосне доби, два погледа на људе, живот и свет. Заједнички ми је поглед на веру, али и то што им се не виду очи, јер њихове душе су изван овог света. Божије слово исписује се у миру и тишини. Сликар је само сведок тог мира и тишине. Пламичак који у њему тиња даје му тек толико снаге да замахне четком још пар пута. На краjу, одложио је кичицу заувек. У тренутку одласка мајстора, „Писац јеванђеља“ остао је на штафелају. Свеже боје и влажне четке остављене су по страни. Тужан призор атељеа сликара дочарао је његов стари пријатељ Божидар С. Николајевић, рекавши велику истину: „Нема ничег жалоснијег од атељеа из којег се уметник занавек одселио“.

Слика „Писац јеванђеља“ је стајала у дому Крстићеве породице у кући на Дорћолу (кућа се налази у улици Кнегиње Љубице 23 и данас је споменик културе), све до 1911. године, када је са још 40 других слика и студија Ђорђа Крстића откупљена за збирку Народног музеја. Од тада је била често излагана на готово свим значајним изложбама Ђорђа Крстића, а повремено и на сталној поставци у Народном музеју. Иако недовршена, слика довољно говори о величини и снази Ђорђа Крстића који се и данас с правом сматра једним од највећих уметника у новијој српској уметности. 

Петар Петровић

Прочитајте више