#secanjenamajku

 

Музејски предмет: Икона Богорoдице

Дигитални предмет: Шарена торбица

Донатор дигиталног предмета: Невенка Јевтовић*

Белешка донатора:

Моја шарена, весела торбица различитих комбинација боја са обе стране, давни је ручни рад моје покојне мајке Милице Драгићевић (1927-2016) из Крушевца. Поклонила ми је неколико сличних једном приликом. Све те поклане чувам и даље неупотребљене, као драгу успомену ма мајку.

Ова торбица урађена је пре тридесетак година од брижљиво чуваних остатака разних вуница приближне дебљине нити. Сећам се да је мама њу правила без икакве шеме, само користећи урођени осећај за слагање боја. Она се и иначе руководила тим осећајем када би стварала разне одевне и употребне предмета.

Цео женски део породице Драгићевић ( две моје рођена тетке и моја мајка) су се од ране младости па до краја својих живота стално бавиле израдом лепих вунених и памучних одевних и употребних, декоративних предмета. Уткале су пуно љубави, креативности, стрпљења и утрнулих прстију у сваки од тих силних, лепих радова.

Моја мајка се посебно истицала рукотворинама пуних различитих шема и шара, волела је снопове боја… Много тога је измишљала, дотеривала, парала и мењала током саме израде. Омиљена реченица јој је била „А сада идем у Параћин“, након чега би опарала дело којим није била задовољна и кренула све из почетка. Дешавало се да сви одемо на спавање, осим ње, а да нас ујутру она обрадује каквим дивним шалом или капом, прслуком, кућним патикама или малим држачем, висуљком за елементе у кухињи или неком сличном творевином.

Имала је непресушне идеје, просто је уживала док је осмишљавала те своје ручне радове. Пошто је била и прилично штедљива, конце и преосталу вуницу никада није бацала, уредно би их обмотавала у мале гомилице – клупчиће, чувајући их за неку будућу прилику свог надахнућа и изненађења за нас, своју децу. Тако је настала и ова торбица.

___
*За више прича о породици Јевтовић скенирајте следећи предмет: