Ana Kraus, „ljubljena prijateljice srca moga“  i „najdraža supruga“ Vuka Stefanovića Karadžića

 

 

 Uroš Knežević, Ana Kraus Karadžić, ulje na platnu, Zbirka srpske umetnosti 18. i 19. veka, Narodni muzej u Beogradu

Žena Vuka Karadžića, punim imenom Ana Marija Kraus Karadžić rođena je u Beču 1798. godine, a umrla 1876. godine na rukama kćerke Vilhelmine Mine Karadžić. Bila je austrijska državljanka, rođena Bečlijka, maternji jezik bio joj je nemački. Detalje o njenom životu saznajemo iz obimne prepiske sa Vukom Karadžićem koje je priredio i 1992. godine objavio Golub Dobrašinović u knjizi „Vuk – Ana“. Prepiska se obavljala na nemačkom, iako je Ana uz Vuka savladala i srpski jezik. Najveći deo pisama nalazi se u Arhivu SANU, a po jedno pismo u Arhivu grada Cavtata i zbirci Muzeja Vuka i Dositeja.

 

Cedulja na kojoj na nemačkom jeziku goticom i na srpskom jeziku latinicom i ćirilicom Vuk upućuje Ani ljubavnu poruku: Ja ljubim tebe od svega srca, Istorijska zbirka Muzeja Vuka i Dositeja

Interesantan je raspon tema i način oslovljavanja. U početku su to pisma s izlivima ljubavi, naslovljena sa „Ljubljena prijateljice srca moga“ ili „Najiskrenija ljubavi srca moga“ gde Ana odgovara sa „Najdraži mojoj duši“. Zatim sledi oslovljavanje sa „Najdraža suprugo“ i „Moj najdraži supruže“ da bi se u smiraj života pozdravljali  sa „Najdraža majko“ odnosno „Dragi i dobri oče“.

Posle sloma Prvog srpskog ustanka Vuk Karadžić je 1813. godine otišao u Beč. Mladi Vuk imao je ograničena sredstva za život u Beču. Nakon kraćeg boravka kod rođaka Stefana Živkovića i rođake Savke, nastanio se u jesen 1814. godine u Landštraseu, radničkom predgrađu tadašnjeg Beča, kod stanodavke u čiju se ćerku Anu ubrzo i zaljubio. Ana je tada imala petnaest, a Vuk dvadeset i sedam  godina. Vuk se udvarao Ani putem pisama i već u prvom pismu poslatom u novembru 1814. godine  pita je: „Vi! Moja Vi! Ne biste li hteli da budete moja?“ Tri meseca nakon poznanstva sa njom a tri godine pre ženidbe, on joj piše: “Radujem se što niste zaboravili ono što sam Vas učio srpski, nego ste i sami još naučili. Želja mi je da jednom dobro govorite i pišete srpski.”

 

Isečak iz Vukovog pisma poslatom Ani u novembru 1814. godine: „Vi! Moja Vi! Ne biste li hteli da budete moja?“

Venčali su se 1818. godine u bečkoj katoličkoj crkvi Svetog Roka i venčanju je kumovao Jernej Kopitar, kustos Dvorske biblioteke i cenzor za slovenske jezike.  Vuk je od strane svojih sunarodnika pretrpeo napade što uzima za ženu katolkinju Austrijanku. Lukijan Mušicki mu piše „ljubiti možete Švabice, ali u slatki, večni lanac braka vežite se samo Srpkinjom!“.

Sačuvan je  njihov venčani list na kojem je na nemačkom jeziku upisano:

Dan. 28. januar 1818, venčao: sveštenik Fis.

Mladoženja: Vuk Stefanović, srpski književnik, neoženjen, rođen u Tršiću u Srbiji, sa stanom u Landštrase 54, pravoslavne vere, ima 35 (34) godina, zakoniti sin Stevana Josifovića (Joksimovića), zemljoradnika i Jelisavete (Jevrosime), njegove žene.

Mlada: Ana Kraus, neudata, rođena u Beču, sa stanom u Landrštrase 227, katoličke vere, ima 20 godina, zakonita kđer Andreasa Krausa, krojača i Ane Marije Daniel.

Svedoci Bartolomeus Kopitar i Venceslav Čuma

Primedbe: Po dozvoli više vlasti (verovatno zbog mešovitog braka).

 

Vuk i Ana imali su trinaestoro dece, od kojih je samo dvoje dočekalo zrele godine. Po dogovoru, sva deca rođena u ovom braku krštena su – devojčice po katoličkom obredu, a muška deca su bila pravoslavne vere. Skromni stanovi i novčana teskoba pratiće ih do kraja života. Jedan Vukov biograf izračunao je da je on čak jedanaest  godina bio odvojen od porodice tako da se o deci uglavnom starala Ana. Život bez stalnih prihoda bio je surov i težak i  Ana je morala da se zadužuje i prodaje stvari iz kuće, moleći Vuka da joj pošalje novac. Pisma su odavno prestala da budu romantična i svodila su se na traženje sredstava za život. Situacija se promenila 1826. godine kada je ruski car Nikola obezbedio Vuku godišnju penziju od 100 dukata. U boljim životnim uslovima rasla su naknadno rođena deca, kćerka Mina i sin Dimitrije koji su jedini nadživeli svoje roditelje.

Ana Kraus nije želela da živi sa svojim mužem u Srbiji. U Panjevi kod Temišvara, boravila  je od proleća 1822. do proleća 1824, kod porodice Demelić, sa sinom Savom i kćerkom Ružom dok je Vuk bio u Nemačkoj radi štampanja zbirke narodnih pesama. Tu je živela među Srbima i svi su se trudili da, po Vukovoj želji, sa Anom i decom govore srpskim jezikom.

Karadžići su se 1829. preselili u Zemun koji je u to vreme pripadao Austro-Ugarskoj. Trebalo je da pređu u Beograd, ali Ana nikako nije želela da napusti prividnu sigurnost austrijske domovine. U pismu poslatom  18. avgusta 1830. godine iz Zemuna ona piše: „Po mom mišljenju, bolje je da odustanemo od našeg puta za Beograd ako je to skopčano s raznim neprilikama i poteškoćama. Novca nemam više mnogo i neću imati dovoljno do kraja septembra. No ne pitaj me gde sam tako mnogo potrošila. Ako ne veruješ meni, bolje se raspitaj kod drugih ljudi kako je sve skupo u Zemunu i čovek ne može ni da dobije šta hoće i šta želi“.

„Gajio si uvek preveliku ljubav prema svojoj otadžbini. I ja volim tvoju otadžbinu, jer volim tebe. Ali možeš i sam uvideti da ja u tvojoj otadžbini ne mogu da živim, naročito pod današnjim okolnostima, među ljudima koji govore drugim jezikom, imaju druge navike, običaje i veru…Moje se srce neće smiriti dok mi ne obećaš da me nećeš voditi u Tursku, čak i kad bi me tamo i knjeginjom načinio. Više volim da budem ovde, makar i među poslednjim ženama.“,  stoji u jednom od Aninih pisama.

Tokom boravka u Zemunu deca su savladala osnove srpskog jezika. Kasnije, kada se porodica vratila u Beč, i sin Sava bio na školovanju u Petrogradu, Vuk je pisao Ani: “Sa Ružom govori srpski da ne bi sve zaboravila“. U osamnaestoj  godini umrla je Ruža, nadživeli su je njeni gobleni koji se i danas čuvaju u zbirci Muzeja Vuka i Dositeja.

Najveći bol roditelji su pretpreli za sinom Savom, koji je u sedamnaestoj godini umro u petrogradskom internatu rudarskih inženjera od tuberkuloze.

Srpski jezik naučilo je dvoje mlađe dece, Mina i Dimitrije. Iako im je nemački jezik bio maternji, Vuk se pobrinuo da Mina u Beču, pored italijanskog i francuskog uči i srpski jezik.  Bilo joj je petnaest godina kada je Vuk pisao Ani: “Kad dođem u Beč, nadam se da ću sa Minom moći da govorim srpski.” Sin Dimitrije je od desete godine pohađao  srpsku školu u Trstu.
Ana Kraus je u Beogradu bila 1858. godine, u svojim poznim godinama, prilikom venčanja kćerke Mine i Alekse Vukomanovića, mladog profesora Liceja. Tada je sa Vukom otputovala  u Tršić do njegove  rodne kuće i poklonila se na mestu porodičnog ognjišta. U Beograd se preselila krajem 1859. godine. Sledeću godinu provela je pored ćerke Mine, koja je tad već bila udovica i gajila je malog sina Janka. Živeli su blizu dvora, u susedstvu slikara Uroša Kneževića i Tomanije Obrenović.

 

Vuk i Ana u poznim godinama, fotografija J. B. Rottmayer-a, Beč, Istorijska zbirka Muzeja Vuka i Dositeja

Vuk joj je testamentom ostavio imanje Lagator pored Loznice, koje će kasnije zbog kockarskih dugova prodati sin Dimitrije. Neposredno pred smrt Vuk je diktirao pismo upućeno ruskom ministru prosvete u kojem moli da car Aleksandar prenese  njegovu godišnju penziju ženi Ani i kćerki Mini, kao i da se dobit od štampanja njegovih knjiga prosledi njima. Posle Vukove smrti porodicu su sačekali dugovi iz Jermenske štamparije u Beču u kojoj je Vuk štampao knjige i Ana je morala da prodaje Vukove medalje. Komplikacija je bilo i sa produženjem srpske penzije. Nezbrinutoj porodici pomagali su Vukovi prijatelji obraćajući se javnosti i Vukovim poštovaocima radi prikupljanja priloga za izdavanje njegovih dela. Odbor za izdavanje Vukovih dela pomagao je udovicu Anu i kćerku Minu o čemu svedoči i brojna prepiska između Ane i Odbora koje je vodila Mina u majčino ime.

Ana Kraus doživela je 1868. godine moždani udar i do smrti, 1876. godine negovala ju je kćerka Mina. Sahranjena je u porodičnoj grobnici na Centralnom groblju u Beču.

Iako sa nedovoljnim obrazovanjem, Ana je na svoj način, pratila Vuka u njegovim intelektualnim podvizima. Bila je posvećena porodici, deci i domaćim dužnostima. Savremenici je opisuju kao smernu, tihu ženu pravednog srca, vrline i razuma. Sam Vuk je govorio da ne bi postao književnikda nije bilo Kopitara, štule i Ane. Da li je petnaestogodišnja Bečlijka, kad je upoznala Vuka, uopšte mogla da zamisli kakav će joj život doneti taj crnomanjasti mladić, Srbin iz Otomanskog carstva koji je osvojio njeno mladalačko srce?

Eliana Gavrilović,  muzejski savetnik