#otvaranje

 

Mузејски предмет: Милан Миловановић, Плава врата, 1917.

Дигитални предмет: Неотворени поклон 2016.

Донатор дигиталног предмета: Иван Станчић*

Белешка донатора:

Ја нисам ни знао да смо заједно. Знао сам само да када год се сретнемо то уме да потраје. Причали смо докле год смо шетали, шетали смо као да не умемо да станемо.

Тог дана њена другарица је хтела да се шета са нама, као случајно, па смо сели, ми са једне, другарица са друге стране. Ја – као да сам се бранио, другарица као да је нападала. Гомила неких јако информисаних питања, све сушта филозофска, шта би ти ако би, а кад ти то радиш дал’ мислиш да је то уреду… Смешкао сам се триста на сат. Ваљда смо прошли тест јер смо на крају од ње добили поклоне: свако по један замотуљак за три месеца везе. Нисам ни знао да је прошло три месеца како се виђамо. Подигли смо уши и спустили рамена, узели смо поклоне као неки кунићи који не прате датуме. Поклони су били миришљави, преtпостављао сам да су штапићи. Требало да је скоро да иселим из своје собе у стан који је мирисао на стару дрвенарију, па га нисам отворио јер као хтео да сам да наш стан мирише тако или шта већ.

Наравно ни после тих поклона нисмо били заједно заједно. Ваљда смо хтели да будемо модерни, new age… Али смо зато спавали једно код другог као да смо у вези, чули се свако вече као да смо у вези, ишли на море као да смо у вези. Чак се и лик са којим је почела да се виђа са стране питао како то да нас двоје нисмо у вези. Ваљда нам је обома било јасно да једном кад заправо будемо у вези – раздвојићемо се. New age кукавице. Пар месеци након тога ја сам се уселио у нови стан, унео и поклон, за који сам већ био сигуран да су или ароматичне свеће или миришљави штапићи. Она се није уселила са мном јер се у међувремену заљубила у неког лика, а ја сам већ одавно почео да не спавам бројећи све потенцијалне ликове.

Неки поклони за годишњицу везе, трају дуже од већине веза, после није имало смисла отварати га јер шта да радим сам у стану који мирише на нас двоје док смо били као кунићи? Свакако није имало смисла да га бацим, јер је поклон. Шта год.

А опет мирисао је на нас где год да га затрпам. Тако је поклон, неотворен, завршио у једном од оних кутија које се не бацају али се носе негде где се на миру таложи прашина. Заједно са орманом сишао је у подрум.

___

За више прича из породице Станчић скенирајте следеће музејске предмете: