Народни музеј у Београду у улици Милоша Великог (1923-1934)

 

 

Кућа у којој се Народни музеј налазио пре нешто мање од сто година променила је власника и намену, а пролазници који се ових дана могу срести у улици Кнеза Милоша пролазе ужурбано поред ње. Била је то још једна у низу ненаменских зграда коју је Музеј добио на коришћење после катастрофе која га је задесила у Првом светском рату. Бомбардовање зграде у којој се Музеј у том тренутку налазио, пљачке и несретно путешествије ка Косовској Митровици током Првог светског рата, оставили су дубок и неизбрисив траг на Музеју и музејским збиркама.

После низа перипетија и невоља, 1923. године Музеј је на коришћење добио кућу у улици Милоша Великог бр. 58 (касније број 52) од Раше Милошевића (1851-1937), једног од оснивача Радикалне странке и некадашњег управника Државних монопола. Иако та „палата“ „састављена из малих собичака без довољно светлости“ није била адекватна за излагање и чување културних добара, Музеј је у њој чекао боље дане. Како показује једна фотографија из тог времена, поред зграде Музеја се улазило у Бајлонијево сокаче које је водило ка Сарајевској улици. Пројекат за кућу израдили су 1921. године архитекте из Лозане, а архитекта Драгутин Маслаћ (1875-1937) и биро „Пионир“ су прилагодили пројекат и подигли грађевину 1922. године. Савременик Музеја, новинар Миодраг Михајловић Световски (1898-1941) је описао „дискретност“ Народног музеја у урбаном пејзажу и апеловао на пролазнике да не заобилазе Музеј, него да сврате „јер су странци у много пута већи зналци музејских вредности једног града“. „Колико пута“, писао је он даље, „ми пролазимо равнодушно широком улицом Милоша Великог, остављајући на левој страни Музеј Српске Земље и Етнографски Музеј, а на десној мало даље, у бр. 58, дискретни и ничим истакнути Народни Музеј, који се губи у низу раскошних хотел партикилија“.

Један новински оглас из двадесетих година показује да је Музеј био отворен за Београђане само недељом и празником од 9 до 12 часова, док је за странце и посетиоце из унутрашњости био отворен сваког дана. Потенцијални посетиоци музеја су могли видети неколико „одељења“ музеја која су била подељена по спратовима. У приземљу је било „преисторијско одељење“, на првом спрату „римско и историјско одељење“, а на другом спрату галерија слика. Убрзо је у дворишту Музеја отворен и лапидаријум са средњовековним и римским споменицима. Колико је зграда била неподесна говори и новински коментар у Политици из 1927. године:

   

„Историске старине леже свуда; у сваком кутку ове зграде можете наићи на какав стари римски надгробни споменик,  на какав старословенски натпис, камену плочу са турским светим стиховима, оружје наших јунака из првог или другог устанка, заставе по којим су се јунаци борили или живописна одела које су на себи носили.  А све то лежи без икаквог реда и јасно показује да је онима, које су те ствари смештали, главна брига била да све то склоне под какав кров, у какву зграду на коју се тада мога ставити натпис:  Народни музеј“

 

Погледајмо за тренутак какав је био друштевни оквир у коме се налазио Музеј у том тренутку. Генерално културну политику Музеја одређивала је Српска краљевска академија која је била блиска са Двором. У односу на целокупни буџет Краљевине Југославије за државне музеје, за Народни музеј у Београду се највише издвајало, али ипак недовољно. Музеј је био у надлежности Министарства просвете, али ни власт ни опозиција, осим у пропагандне сврхе, нису препознавали улогу музеја у друштву. На пример, у Народној скупштини се 1924. године од посланика опозиције могло чути да „има да се плаћа“ кирија за „палату“ у којој се налази Народни музеј, а нема пара за „народно просвећивање“. Професор београдског Универзитета Никола Вулић (1872-1945), међутим, имао је другачије мишљење па је написао: „Нека се не заборави да музеји нису луксус, него велика потреба једног културног народа. Музеј је образ једне земље и ретка школа за широке слојеве“.

На челу Музеја налазио се од 1919. године историчар уметности и археолог Владимир Р. Петковић (1874-1956), а у Музеју су тих година радили и кустоси Балдуин Сарија (1893- 1974), Анте Мудровчић (1840-1925) и Жарко Татић (1894-1931). О Зорки Симић (1901- 1973) која је у то време била асистент Владимира Петковића, лист Политика је писао као о „првој жени која је учинила једно научно откриће“ и „првом женском кустосу“. У другој половини двадесетих година XX века Музеј је подмлађен, а кустоси су били и Миодраг Грбић (1901-1969), Ђорђе Мано-Зиси (1901-1995), Јозо Петровић (1892-1967) и Ђурђе Бошковић (1904-1990). Музејски препаратори и рестауратори били су Милица Бешевић (1896-1941), Јаков Павелић (?), Бранимир Бугарчић (?), Светислав Страла (1891-1957), Риста Стијовић (1894-1974), док је дугогодишњи волонтер била Мара Харисијадис (1908- 1994). Због „даноноћног надзора“, како је писао Петковић својим надређеним у Министарству просвете, кустоси су добијали и собу „на расположење“ у којој су привремено становали. Археолози Миодраг Грбић и Ђорђе Мано-Зиси су један за другим 1928. и 1929. године живели у Музеју.

 

 

Тих година најважнији пројекат Музеја био је ископавање Стоба, античког локалитета у тадашњој Јужној Србији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Вардарској бановини Краљевине Југославије, а данашњој Северној Македонији. Реч је о једином музејском пројекту који је финасиран у континуитету између два рата. Ископавање Стоба имало је културни и социо-политички значај па је у складу са тим овај локалитет у штампи проглашен „Југословенским Помпејима“. Важност географског подручја Југославије за питање европске праисторије може се видети из првих међународних археолошких пројеката. У сарадњи са Музејом, Америчка археолошка експедиција ископавала је 1931/32 године археолошки локалитет Старчево, док је истих година Немачка археолошка екпседиција ископавала локалитет Градиште код Охрида. Истовремено, захваљујући личном ангажовању Михајла Пупина (1895-1935), научника и добротвора, основана је задужбина, са фондом од милион динара, ,којим су откупљиване слике значајних сликара попут Уроша Предића, Паје Јовановића, Стевана Алексића, Влаха Буковца и многих других. Новчана средства из Пупинове задужбине коришћена су, између осталог, и за покретање едиције „Српски споменици“ у којој су објављиване монографије о средњовековним манастирима, а нешто касније покренут је и лист „Нумизматичар“.

Једна од ретких сликарских изложби која је организована у самом Музеју била је ретроспективна изложба посвећена сликару Павлу Симићу 1926. године. Међутим, због неадекватног изложбеног простора „прва археолошка изложба у Београду“ посвећена локалитетима Требениште и Стоби била је организована 1932. године у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“.

О позицији Музеја у Краљевини Југославији, али и културног наслеђа уопште, говори и чињеница да упркос бројним иницијативама југословенских кустоса и музеја, Закон о културном наслеђу и Закон о музејима није донет. Тридесетих година, све до тренутка када је Народни музеј спојен са Музејом савремене уметности под именом Музеј кнеза Павла и пресељен у Нови двор, Музеј се и даље у Народној скупштини могао користити за критику или похвалу властима. Народни посланик и сенатор Краљевине Југославије др Емил Гаврила рекао је 1932. године: „ми имамо бајаги неки Народни музеј у Милоша Великог улици. То је приватна кућа. Ту су вам по ходницима, по собама незгодно поређане слике, никада није се ни помишљало да ће ту бити галерија слике и ту су слике стављене у том стану годинама.“

Др Александар Бандовић,
кустос одељења за архивску и  документарну грађу

Прочитајте више