Dečje vršnjačko vođenje i radionica za mališane po prvi put u Narodnom muzeju

U brojnim svetskim  muzejima jedan od ključnih izazova danas predstavlja pitanje kako privući, ali i zadržati novu publiku, uz ozbiljnu „konkurenciju“ u aktuelnoj eksploziji digitalne tehnologije i informacijske kulture. Jednu od originalnih ideja koju danas stidljivo promoviše nekoliko velikih muzeja je verovatno lako predstaviti: da (barem) deci kao posetiocima kustosi i vodiči budu – deca.

Zašto? Vršnjačko obrazovanje (eng. peer education) je specifični pristup koji ne predstavlja više retkost u modernim zajednicama. Praktična iskustva pokazuju da se mnogi aktuelni izazovi, vezani pre svega za različite životne stilove (ishrana, zdravlje, sistem vrednosti), daleko uspešnije i trajnije rešavaju kada su oni koji promovišu ideje – vršnjaci.

Dugogodišnja pozitivna iskustva vršnjačkog pristupa u obrazovanju i popularizaciji naučne kulture, modela originalno razvijenog u Istraživačkoj stanici Petnica, inspirisala su me da kreiram eksperimentalni program vršnjačkog obrazovanja za najmlađu kategoriju potencijalne muzejske publike – mališane predškolskog uzrasta iz vrtića (6–7 godina). Naš muzej je, sticajem loših okolnosti, dugi niz godina bio u najvećoj meri praktično nedostupan za publiku. Posebno su trpele generacije mladih, pa je danas pred nama važan zadatak da se formira čitav niz kreativnih programa, usmerenih pre svega ka najmlađima. Cilj je da se kroz igru mališani senzibilišu i naviknu na muzej, da otkrivaju njegove prostore i tajne, da ga zavole, upoznaju stručnjake koji u njemu rade… Najkraće, da upravo tu počnu da se osećaju kao kod kuće…

U četvrtak, 27. septembra ove godine održana je u našem muzeju vršnjačka pilot-radionica sa nazivom Igra luda i trista muzejskih čuda. Vodila ju je Mila Starović iz OŠ „Kralj Petar II Karađorđević“, a njen „pomoćnik“ je bio Lazar Vesić iz OŠ „Vladislav Petković Dis“ (oboje su učenici 5. razreda).

Pre radionice, Mila i Laza pripremaju, tj. sakrivaju „tragove“ za prvu igru

Pre radionice, Mila i Laza pripremaju, tj. sakrivaju „tragove“ za prvu igru

Učesnici, njih 34 (!), bili su predškolci iz vrtića „Fića“ sa Vračara, praćeni vaspitačicama Gocom i Radom.

Mališani iz vrtića „Fića“, učesnici radionice

Mališani iz vrtića „Fića“, učesnici radionice

Čitava radionica je zamišljena kao kombinacija muzejskog vođenja i tematskih igara za decu, u originalnom ambijentu stalne izložbene postavke u atrijumu, pa i na spratovima muzeja. Ideje za igre, njihova pravila i strukturu je samostalno osmislila Mila, a stručnu superviziju i savete u vezi sa izborom i brojem predmeta, kao i njihovim tumačenjem, ponudio sam ja (uz korisne sugestije od strane par kolega).

Početak: Mila i Laza predškolcima objašnjavaju pravila prve igre

Početak: Mila i Laza predškolcima objašnjavaju pravila prve igre

Prva igra, nazvana „Potraga za blagom“ podrazumevala je podelu mališana u šest timova (plavi, roze, žuti, zeleni, narandžasti i beli) koji su imali zadatak da otkriju skriveno „blago“, pronalazeći različite „tragove“ koji do njega vode. Na primer, jedan tim je najpre trebalo da nađe koštanu sviralu iz Lepenskog vira, koja ga je konačno vodila na sasvim drugi kraj atrijuma, gde su blago bile – neobične rimske orgulje. Originalni trag drugog tima bio je Valentinijanov zlatni medaljon u numizmatičkom trezoru, koji je vodio dijagonalno, preko čitave sale, ka doslovnom blagu – zlatnom pektoralu iz Novog Pazara… Kada su svi timovi konačno otkrili svoja blaga, vođe timova su plenarno predstavljali šta je prema njihovom razumevanju sve ono što su otkrivali. (Inače, ovo poslednje je izgledalo kao u „Kefalici“, ili u antologijskom izdanju „Olovka piše srcem“!) Kako su sve igre kobajagi bile takmičarskog karaktera, pobednik je bio onaj tim koji je imao najzabavnija objašnjenja…

Žuti tim otkriva praistorijsku sviralu od kosti

Žuti tim otkriva praistorijsku sviralu od kosti

Narandžasti tim proučava „mapu“ blaga

Narandžasti tim proučava „mapu“ blaga

Blago je pronađeno!

Blago je pronađeno!

„Koska je bila od dinosurusa.. ovaj, od mamuta... dobro – od krave!“

„Koska je bila od dinosurusa.. ovaj, od mamuta… dobro – od krave!“

Pošto se završila prva igra, Mila i Laza su mališane poveli u stručno vođenje. Prethodno su odabrali pet važnih tačaka – arheoloških predmeta, pored kojih su deci pričali kratke, ali važne priče o prošlosti i ljudima, na način kako su ONI to razumeli i šta je NjIMA tu bilo važno: o Hajdelberškom čoveku, o figurinama iz Vinče, o Dupljajskim kolicima, o Ateni Partenos i o reprezentativnom podnom mozaiku sa Kosmaja.

Detalj stručnog vršnjačkog vođenja: „Kol'ka mu je glava!“

Detalj stručnog vršnjačkog vođenja: „Kol’ka mu je glava!“

Mila priča o Dupljajskim kolicima

Mila priča o Dupljajskim kolicima

Laza mališanima objašnjava mit o boginji Ateni

Laza mališanima objašnjava mit o boginji Ateni

Drugi deo radionice događao se na spratu iznad, u svetu – srednjeg veka. Ovde je čitava ideja bila obrnuta: najpre je u seriji sala organizovano stručno vođenje (šest tačaka, tj. arheoloških punktova i predmeta bili su natpis iz Temnića, tvrđava Ras i Nemanja, Rastko i Stefan Prvovenčani i manastiri, tanjir i prsten cara Dušana, Novo brdo i crkva u vreme Otomanske imperije). Svaki tim je bio u prilici da sluša i vidi ekskluzivno samo „svoju“ priču.

„I onda je Nemanja na Rasu napravio svoj dvorac...“

„I onda je Nemanja na Rasu napravio svoj dvorac…“

„... a Dušan je imao srebrni tanjir sa grbom...“

„… a Dušan je imao srebrni tanjir sa grbom…“

Možda i najzabavniji deo radionice bila je priprema i odigravanje malih predstava, koje su osmišljavala i izvodila sama deca. Teme su bile upravo ono što su u galerijama srednjeg veka videli i čuli: o najranijoj ćiriličnoj pismenosti u Srbiji, o osnivanju i usponu srpske države, dinastiji Nemanjića, moći vladara i procvatu ekonomije, ali i o ljubavi Uroša i Jelene Anžujske i borbi Kraljevića Marka i hajduka za slobodu.

U improvizovanom prostoru za radioničarske programe, blizu sala sa srednjevekovnom arheologijom i kulturom, predškolci su uz „slatku“ pauzu (čak su i keksići bili prigodni, sa utisnutim motivima figura iz Narodnog muzeja) pripremali svoje „predstave“.

Volonterka, saradnica Lora priprema svoj tim za predstavu

Volonterka, saradnica Lora priprema svoj tim za predstavu

„Ja sam Kraljević Marko! Ovoliki su mi brkovi!“

„Ja sam Kraljević Marko! Ovoliki su mi brkovi!“

Naravno, samo izvođenje scena u bloku „Budimo prinčevi, budimo princeze“ je bilo veoma zabavno, a deca su se silno izigrala, a ponešto i zaista naučila. Scena svađe između braće Vukana i Stefana i pomirenje preko Save prilikom krunisanja za kralja u Žiči, kao i Uroš koji nosi jorgovane Jeleni, bile su najuspešnije scene.

„Zašto Stefan?? Hoću ja da budem kralj!!“

„Zašto Stefan?? Hoću ja da budem kralj!!“

„Ja sam veliki srpski kralj! Budi mi žena!“

„Ja sam veliki srpski kralj! Budi mi žena!“

„Samo ako mi doneseš bele jorgovane!...“

„Samo ako mi doneseš bele jorgovane!…“

Na kraju radionice, mališani iz vrtića „Fića“ su se vratili na Vračar, vrlo zadovoljni i zabavljeni. Danima su prepričavali dogodovštine sa radionice u muzeju, a mnogi prezadovoljni roditelji uporno pitaju kada će moći da se ovakav program ponovi i za njihovu decu.

Zaista, kada? Nadamo se – uskoro…

Andrej Starović

arheolog

Narodni muzej u Beogradu

Pročitajte više