Рађање италијанског барокног уметничког стила у периоду контрареформације базира се на неоплатонистичким идејама о моћи уметности да подстакне дубока морална и религиозна осећања. Темељи ових идеја изложени су у мистичним филозофијама Марсилија Фичина и Пика дела Мирандоле. Како је кључна идеја контрареформација покретање верских емоција и трагање за снагом афеката која почива у несвесном делу човековог ума, музика се показала као најприкладнија уметност, поред лепих уметности архитектуре, сликарства и вајарства.  Византијски уплив на развој музике барокне епохе огледа се у прихватању неоплатонистичких идеја о природи звука, његове моћи и мистичног дејства на човека. Византијска идеја „универзалне хармоније“, визије космоса у коме је све уклопљено у идеалан поредак, налази свој одјек у новој визији космоса, подстакнутој открићима Коперника, Галилеја, Ђордана Бруна и Кеплера: природом управљају законитости склада, које се  уочавају како у кретању космичких тела тако и у акустичким законтостима, музика се може схватити као  „ехо“ универзума.

Извођачи: Чланови ансамбла Парнас, солисти на чембалу: Светлана Стојановић Кутлача,  Ана Тошић, Јана Петровић, Марија Петровић, Теодора Крстић, Бојан Стојчевић, Мила Јолачић, Игор Главашић,Искра Дилкић, Елеонора Роган.