Img4901A

Мајстори прерушавања – Свака слика има своју причу

Где се све крију сликари међу личностима на својим сликама

У више својих данас антологијских филмова, чувени енглески редитељ Алфред Хичкок имао је обичај да се, поред носилаца главних улога, појављује неколико секунди у кадру као: случајни пролазник, статиста, путник у возу, пешак који прелази улицу, музичар са контрабасом на улици, у превозу, господин у оделу који шета псе, купује новине и слично. Овај Хичкоков духовит и оригиналан филмски штос, који се у кинематографији и даље примењује, у суштини има исходише далеко пре Хичкока и покретних слика.

Многи уметници, нарочито сликари, на оригиналан начин приказивали су себе као случајне учеснике догађаја који су сликали, или су пак себе „видели” као главне личности или сведоке стварних или измишљених догађаја. Вешто скривени, преодевени у друго рухо, дискретним погледом ка посматрачу или у страну, уметници су желели више од пуког (ауто) портрета. Тражили су и нашли начин да саопште поруку која је била лична и у већини случајева произлазила из обичних, свакодневних животних прилика.

Тако је, на пример, велики Микеланђело видео себе у одраној кожи библијског свеца и мученика Вартоломеја на фресци Страшног суда у Сикстинској капели; потом се Каравађо појављује у улози немоћног сведока страдалништва Светог Матеја на својој истоименој великој слици; Веласкез је на историјској композицији „Предаја Бреде” присутан као један од војника у пратњи шпанског краља, крајње десно; Рембранта препознајемо као сведока Христовог страдања у лику човека с капом који подиже крст на слици „Уздизање распетог Христа”.

Да овом изазову нису одолели ни српски сликари, говори неколико примера из прошлости који се чувају у нашим националним музејима и галеријама:

Бечки ђак и један од доследних представника назаренског сликарства код Срба, Новосађанин Павле Симић (1818–1876), поред великог броја икона, иконостаса и портрета, оставио је и неколико композиција из националне историје. На једној од њих, „Хаџи Рувим и Хаџи Ђера” из 1849. године, сликар је приказао себе крајње лево крај прозора, као учесника историјског догађаја писања писма Хаџи Рувима Ненадовића (Нешковића) турском султану, пред почетак Првог српског устанка. Иако ово можда није први пример да један српски сликар приказује себе међу ликовима на неком свом делу, он је у то време свакако био најречитији, јер је то већ једном учинио годину раније, на чувеној „Мајској скупштини у Сремским Карловцима” 1848. године.

Новак Радонић (1826–1890), привржен романтизму као сликар и писац, са непуних тридесет година видео је сопствену судбину даровитог, али никад довољно доброг сликара. Вративши се у Мол са пута по Италији, где је видео велике мајсторе ренесансе и барока, свестан својих ограничења и свог окружења, често је понављао једну исту реченицу:

„Када сам видио оне сликарске послове, прешла ми је воља да будем сликар.” Можда је зато у налетима младалачке самокритичности, и опседнут смрћу, дао себи улогу џелата на слици „Каменовање Светог Стефана” у фигури десно, тражећи опроштај или оправдање за будуће неиспуњене жеље и снове.

Другачију судбину од меланхоличног Новака Радонића имао је млађи и отреситији Стеван Стева Тодоровић (1832–1925). У годинама националног полета средине 19. века, његов допринос огледао се у подизању нивоа опште културе у Кнежевини Србији, где је од првих дана узео огромно учешће и где су се врло брзо могли да осете резултати. Неизоставан допринос развоју романтизма у српском сликарству 19. века Стева Тодоровић дао је композицијама из ближе и даље прошлости. Потребу да се докаже имао је чак и када је прешао седамдесету, сликајући огромно платно „Пострижење Светог Саве” на 18 квадратних метара. Свакако је у томе имао и помоћ своје млађе супруге, сликарке Полексије, одане и вредне животне сапутнице, док је и сâм учесник у догађају, као стари војвода који краљевићу Растку показује владарска и витешка обележја покушавајући да га наведе на промишљање одлуке да се замонаши. У свом стилу, на помало театралан начин, Стева Тодоровић оставио је овим великим платном особен сликани тестамент.

На великој међународној Светској изложби у Паризу 1900. године, у павиљону Краљевине Србије, поред других уметничких дела упадљиво су се истицала два велика платна – „Крунисање цара Душана” Паје Јовановића (1859–1957) и „Долазак цара Душана у Дубровник” Марка Мурата (1864–1944). Било је потребно да протекне скоро пола века од њихове париске премијере да би ова два значајна дела, једно до другог, доживела и београдску премијеру, у Народном музеју после ослобођења (о слици „Долазак цара Душана” Марка Мурата „Политикин Забавник” писао је у броју 3076).

Ако се остави по страни светла (пленеристичка) техника за коју су се обојица сликара с разлогом определила, као и историјско- национални сиже који је погодовао политичком тренутку, мало је других заједничких именитеља који би ове две слике ставили у исту раван. Њихови творци су две потпуно различите личности и различитог порекла; образовани су на различитим ликовним академијама, били су под различитим утицајима и, на крају, али не и на последњем месту, имали су различите погледе на природу уметничког дела. Ипак, нису одолели да тако значајним историјским догађајима из златног доба српског средњег века не дају лични, особен печат.

На „Доласку цара Душана” Марко Мурат препознаје се у лику забрађеног носача балдахина десно, који погледом испраћа свечарски догађај из старог Дубровника. Код Паје Јовановића, међутим, ствар је мало сложенија. У мноштву личности, од којих су готово све погледом и положајем тела усмерени ка личностима цара и царице, посебно се у групи дубровачких изасланика, лево, издваја глава мушкарца са брковима и брадом, дуге зачешљане косе. Он једини гледа у десно, ка нама, али је његов поглед усмерен у даљину. Сликар је то свесно урадио, остављајући нам у аманет jедну малу загонетку. Мушкарац подсећа на сликара, али личи и на ону крунисану главу, краља Милана („Гроф од Такова”), која је од уметника поручила дело за гоблен, али је новац за исти тај гоблен у међувремену или прокоцкала или потрошила на враћање дугова. Мајстор да улепша и поласка, Паја Јовановић је овим показао да је био добар мајстор и прерушавања и скривених порука.

Петар Петровић