#vremejugoslavije
Музејски предмет: Божа Илић, Сондирање терена Новог Београда, 1948.
Дигитални предмет:
Донатор дигиталног предмета:
Белешка донатора:
Мој отац Душан Поповић, радио је у техничком одржавању нечега што се звало Стална конферeнција општина и градова Југославије. Било је то лепо време и леп посао – скопчан са сталним путовањима по целој Југославији. Од Триглава, преко Јадрана до Београда и Македоније – мој отац је одлазио по градовима, дружио се, упознавао нове људе.
На својим путовањима, у то лепо време, са собом је носио овај сат. Ставио би га увече на нахткасну поред кревета у хотелу – и навијао га да звони ујутру. Ово је био његов сат за путовања.
Сат је поклонио мојој мајци – која га је такође носила на путовања по Југославији, често код своје сестре у Врњачку бању, на летовања на Јелси, на Хвару итд. Често смо ишли у радничка одмаралишта и враћали се оданде препланули и срећни. Отац би сат после сваког путовања уредно вратио у витрину где је чекао следеће путовање.
Када су међутим почели ратови, Југа се распала – ми смо остали и без путовања и без Душка. Након његове смрти – сат више нико није нигде носио. Мајка га је поклонила мени а ја током деведесетих скоро десет година једва да сам негде путовао даље од Београда. Време за путовања је прошло. И сат је стао. Истрошиле су му се батерије – а ми их нисмо мењали.
Сада водим своју породицу и две мале ћерке – опет на летовања. Сат опет носим са собом – да ме подсећа на време када смо били деца. Ипак – моја летовања у Грчкој, нису иста као она летовања у Југи и то време које је мерио овај сат је дефинитивно негде стало. Или нестало.