Дефинисање Ђуре Јакшића као вербалног и визуелног панегиричара српских династија је постављено у шири контекст односа уметника и власти. Особито је његов ангажовани визуелни језик у славу династије Обреновић био предмет критичке анализе. Делујући у јавном простору и стварајући канонске династичке представе, Јакшић је дефинисао стратегију репрезентације у време окончања уобличавања модерне српске државе. Портрети и историјске представе су препознати као проворазредно пропагандно средство у служби легитимисања владајуће династије, што је произвело тезу о Ђури Јакшићу као првом медијском стратегу у модерно доба.

Проф. др Игор Борозан, историчар уметности