Сто десет експоната гостујуће изложбе “Сва лица културе. Сликарство и живот учењака древне Кине” у Народном музеју у Београду причају о култури које више нема, али и о контакту са прошлим и далеким какав је само у музеју могућ.

Да ли је данас, у Београду, могуће доживети рафинирани уметнички израз давних времена далеке Кине? Јер, иако је савремена Кина у економском смислу све ближа и опипљивија људима европског културног поднебља, није извесно да је и разумљива. Има се утисак да је, на пример, традиционално кинеско сликарство још увек прилично удаљено и страно европском поимању без обзира на спонтаност и једноставност традиционалног кинеског ликовног израза, односно, да нас западњачки аршини онеспособљавају.

У Народном музеју у Београду у току је изложба “Сва лица културе. Сликарство и живот учењака древне Кине”, прва међународна изложба у обновљеној згради Народног музеја. Изложба је гостовање Националног музеја Кине из Пекинга којом су представљена уметничка дела и различити аспекти живота вишевековне интелектуалне елите кинеских учењака. За београдску публику је припремљено 110 предмета – репрезентативних примерака кинеског сликарства, калиграфије и предмета примењене уметности, који осликавају естетска полазишта и морална уверења кинеских учењака.

Директан и непосредан сусрет са аутентичним материјалом у амбијенту Великe галерије Народног музеја покреће комуникацију између експоната и посетиоца, неправедно занемарен у због актуелног мишљења да ће данашњу публику привући у музеј разне технолошке иновације поставке а не експонати. Музеји данас трагају, откривају и усвајају нове комуникацијске могућности, неретко са заводљивим елементима конзумерског друштва, па постоји оправдана бојазан да ће тиме заглушити директан и непосредан сусрет савременика са предметима из прошлости, својствен музеју. Тако је, у случају изложбе “Сва лица културе. Сликарство и живот учењака древне Кине”, немогуће по самом ступању у галерију, дизајнирану за потребе ове поставке, не осетити мир и једноставност.

Учењаци су чинили елитни друштвени слој својствен древној
Кини, који је представљао ослонац политичког, моралног и грађанског живота традиционалног кинеског друштва. Меду њима су постојали литерати, познаваоци старе књижевности и истраживачи древних списа, жустри државни службеници целовитог образовања заснованог на учењу Конфуција и Ши (Схи), високи интелектуалци превасходно следбеници даоизма, у извесном смислу дистанцирани од државне администрације, али ипак веома утицајни. Сви они били су упориште политичког и моралног живота традиционалног кинеског друштва.

Статус учењака је подразумевао и такорећи ексклузивно право на бављење калиграфијом, која у себи обједињује две снажне тежње: ка култивисању личности и њеном аутентичном изражавању. Иако су калиграфија и сликарство у фокусу личног уметничког израза учењака, то нису била њихова једина интересовања, па су зато експонати уметничког стваралаштва употпуњени предметима од керамике, посебно порцелана, предметима од жада, кинеском бронзом, као и одабраним комадима намештаја и текстила, како би посетилац могао да стекне утисак и о начину њиховог живота. Сликање и исписивање карактера тушем и четкицом допринело је да калиграфија достигне апстрактну експресивност где је форма у потпуности подређена идеји и аутентичном изразу духа. Овај принцип је брзо ушао и у основе традиционалног сликарства, чинећи да се и оно не развија копирајући стварност, већ је стварност била средство којим се исказује идеја или осећање, а слика је настајала у складу са властитим, ликовним закономерностима чак и када је носила изражене одлике натурализма.

Пејзаж, као најузвишенији међу сликарским жанровима, кореспондира и са конфуцијанизмом и са даоизмом као опречним, али изразито присутним филозофским полазиштем меду учењацима.

Слику пејзажа у времену Северног Сунга често је пратио испис са упутствима о томе како се може стићи до конкретног места, којим се путем може поћи, шта се крије иза приказаног брега и позив посматрачу да га посети. То је својствено конфуцијанском доживљају природе као скупа законитости које човек мора да поштује, да их испуни и да се на њих угледа. У филозофији даоизма пејзаж нема за сврху да прикаже конкретан, реални предео, већ имагинарни ликовни израз који носи идеју о сложености пута. Једна слика пејзажа може да има и неколико углова посматрања. што иде у прилог даоистичком уверењу да се суштина може сагледати из више углова. Овакве слике пејзажа настајале су у атељеу.

Уз уживање у високо естетизованим предметима са изложбе и сликама у форми вертикалних и ручних свитака, готово се неминовно сусрећемо са тешкоћом у разумевању одредених појава. Европљанима није баш својствено да израз крајњег савршенства и најузвишеније прочишћености буде сублимиран у рећи “неутрално” која је исписана на вредном експонату, кинеској цитри (GiuQin). Или да, при сусрету са готово идентичним посудама иако су направљене у 18. односно 13. веку, потпуно лишеним декоративности, прочишћене форме и дискретне боје, схвате појаву средњовековног минимализма. Осетићемо по свој прилици сумњичавост, гледајући разнородне начине за илустровање и слављење доколице, попут уживања у разговору, храни и пићу, игрању игара налик голфу, крикету, друштвеним играма попут Коњског новца, Убацивању стреле у крчаг, игре Лиубо, Го шаха, игара са коцком. У том контексту је и незаобилазни култ испијања чаја који је подразумевао припрему напитка и ритуал служења и испијања, као и естетизоване предмете који су том приликом коришћени. Неговање слободног времена уз друштвене игре био је простор за култивисање и унапређење учењачке личности, подржано уверењем да добри играчи негују сталоженост и шире мудрост. Посетилац изложбе може да, уз свесно превазилажење тумачења по познатом кључу, доживи нова, јединствена и неочекивана открића —открића другачијих могућности.

 

Изложба “Сва лица културе. Сликарство и живот учењака древне Кине” садржи неколико целина. Прича о уметности учењака почиње историјским и филозофским утемељењем ове елитне групације. Наредни део илуструје аспекте животног стила учењака: друштвеног издвајања, приказа окупљања, забава, испијања чаја, разговора и поезије. Овај део је истакнут вертикалним свитком “Седморица мудраца у бамбусовој шуми” (династија Цинг 1644—1911) и ручним свитком “Јесења гозба” (династија Минг 1368—1644).

У следећој целини “Четири вештине”, које подразумевaју музику, шах, калиграфију и сликарство, изложени су најразличитији експонати који дочаравају проучавање старих рукописа учењака, компоновање, аранжирање цвећа и бројне друге њихове вештине и знања. Тежиште последњег одељка “Сликарство и калиграфија учењака” је на овим ликовним гранама, представљеним са више великих формата вертикалних свитака са приказима пејзажа сликарства птица и цвећа (као аутентичног жанра), дугим ручним свицима и одабраним сликаним лепезама.

У Народном музеју се налазе 22 сликарска рада из Кине. Први је откупљен 1958. године, а чак 19 откупљено је наредне године од Воје Даковић, дотадашњег секретара за информисање и културу при југословенској амбасади у Пекингу. Ови радови до данас никада нису излагани. Деведесетих година прошлог века Народни музеј је добио још два рада савремене продукције која су прикључена Отвореном графичком атељеу, и они су једини излагани. Старијим радовимаје неопходан конзерваторски третман познавалаца рада на кинеским сликама на свили односно папиру, како би били спремни за излагање. Очекује се извештај колега из Кине који су их пре неколико месеци прегледали. Иако свих 20 старијих радова потичу из периода последње кинеске династије Цинг (1644—1911), многи меду њима су цитати старије уметности. што ову целину чини занимљивом, са завидним едукативним потенцијалом.

 

Истовремено са београдским гостовањем, у Атини, у Акропољском музеју одржава се гостујућа изложба из Пекинга “From the Forbidden City: Imperial Apartments of Qianlong”, нудећи посетиоцима увид у посве другачији оквир уметности и културе. са снажним обележјима империјалне раскоши. Сагледавање ове две изложбе омогућило би боље разумевање обличја кинеске културе. Међу тамошњим експонатима не постоји племенита сведеност својствена београдској изложби, већ се уочавају елементи префињеног ексклузивитета са засењујућим ефектима. попут експоната владарске дијадеме начињене од мноштва сићушних импрегнираних пера водомара.

 

Народни музеј је до сада три пута угостио изложбе из Кине. Од марта до маја 1974. године била је отворена изложба “Стара уметност Кине — археолошка изложба НР Кине”, а децембра 1979. гостовала је изложба “Кинеско традиционално сликарство 1644—1978.” на којој је приказано осамдесет слика у форми свитка. Последња изложба је одржана 1991. године под називом “Из уметничке баштине НР Кине”, поводом 42 годишњице од оснивања НР Кине. Тада је било изложено 76 акварела, цртежа. графика и предмета од жада.

 

Изложба “Сва лица културе. Сликарство и живот учењака древне Кине” траје до 14. фебруара Њен пратећи програм је разноврстан и пажљиво осмишљен: са Институтом Конфуције из Београда организоване су радионице намењене одраслима, ученици београдске Филолошке гимназије држе краће презентације о култури и уметности Кине, а четвртком се одржавају предавања којима се, уз гостујуће предаваче др Радосава Пушића и др Душана Пајина, и на овај начин приближава свет далеке културе.

 

Извор: Време, 31 јануар 2019.

 

Прочитајте више