VOTIVNA DVOKOLICA IZ STANIČENjA KOD PIROTA
Priča o dvokolici iz Staničenja je mistična priča o kultu sahranjivanja pokojnika sa kolima i konjima u multietničkoj rimskoj imperiji koja je povezivala različite kulture i etnitete u jedinstven državni i verski sistem. Simbolizam sahrana sa kolima i konjskom zapregom sadrži ideju o vožnji kolima kao univerzalnom shvatanju o seljenju ljudske duše u drugi život.
Prilikom zaštitnih arheoloških iskopavanja, preduzetih zbog radova na autoputu E 80 Koridora 10, na deonici Niš − Dimitrovgrad, 2013. godine pronađeni su na lokalitetu Staničenje − Mađilka kod Pirota, u okviru jedne humke (tumula) prečnika 500 m, delovi kola od gvožđa, kao i delovi skeleta jednog konja. Tačno mesto nalaza nije se moglo sa sigurnošću utvrditi zbog činjenice da nije pronađen in situ, već je uočen u izbačenoj zemlji.
Lokalitet Staničenje se nalazi između dva grada, Bele Palanke (Remesiana) i Pirota (mansio Turres), istočno od antičkog Niša (Naissus), a u blizini trase puteva koji su od Remezijane i Turesa, iz Dardanije i Gornje Mezije vodili u obližnju Trakiju i onih koji su preko Naisusa vodili do Racijarije (Ratiaria) i Serdike (Serdica), današnje Sofije, u Bugarskoj. Ovaj kraj, bogat rudnicima koji su bili veoma značajni i aktivni za vreme Rimljana, krije u sebi još mnogo tajni koje arheolozi pokušavaju da otkriju.
Dug je put rimske dvokolice iz Staničenja bio i nakon njenog otkrića. Prvo je urađena konzervacija, zatim njena rekonstrukcija, a potom i monografija i prezentacija na izložbi u Galeriji fresaka 2015. godine. Konzervatori Narodnog muzeja u Beogradu su ovom kulturnom dobru zaustavili proces propadanja, vratili nekadašnji sjaj i zadržali sve estetske i istorijske odlike za buduće generacije. Na kraju je načinjen model – maketa koja pruža uvid u njihov nekadašnji izgled, vraćajući nas u to vreme. Na osnovu svih pronađenih elemenata rekonstruisana su u formi modela otvorenih kola sa dva predimenzionirana točka rimskog tipa cisium – brza i laka, pogodna za putovanja.
Sâm nalaz obuhvata četrdeset jedan predmet koji predstavljaju dekorativne, ali i funkcionalne delove kola, kao što su točkovi, klinovi, oplate i parapetne ploče pomoću kojih je izvršena i rekonstrukcija. Rimska kola iz Staničenja bila su ukrašena gvozdenim oplatama sa zlatnim odsjajem inkrustovanog mesinga, sa estetikom koja je odlika rimske umetnosti, ali i duh ranijih kultura. Ukrašene oplate su bile pričvršćene na drvenu konstrukciju kola i na njima su predstavljeni floralni i geometrijski motivi: venci bršljana, lišća vinove loze, šišarke kao i lišće smokve. Reč je o motivima iz kulta boga Dionisa, grčkog boga vegetacije, plodnosti i vina, ali u ovom slučaju i htonskog božanstva i božanstva rudničkog panteona, koje je u vezi sa podzemnim svetom umrlih.
Običaj ritualnog sahranjivanja kola sa pokojnikom može se dovesti u vezu sa univerzalnim shvatanjem putovanja u drugi svet koji se javlja kod Grka, Etruraca, Kelta, Gala pa i Tračana, za koje pretpostavljamo da im je ovaj nalaz pripadao. Ritualno sahranjivanje pokojnika zajedno sa kolima i konjima bilo je svojstveno bogatim pripadnicima romanizovanog tračkog stanovništva sa dobrim vezama u rimskoj administraciji, koji su zadržali deo svoje tradicije.
Simbolizam sahrana sa kolima i konjskom zapregom, ali i drugih spomenika sa predstavama vožnje kolima, sadrži ideju koju nalazimo još kod Homera u Ilijadi, gde se u odeljku o Patroklovoj smrti (XXIII) opisuju ritualne trke kola dvoprega i četvoroprega u čast Patrokla, koje pronalazimo i na grčkim posudama iz VI veka pre naše ere. Takođe, u poglavlju naricanja, u scenama žrtvovanja i spaljivanja Ahil (Homer XXIII) pominje žrtve konja i kaže: „Nego s kolima mi i s njima pođimo bliže/Plakati sada Patrokla, jer čast je s mrtvima takva/A kad se tužnjave ljute nadovolji svaki, tad konje/Od kola ćemo ispreći i sve ćemo večerat ovdje.“
Filozofska tumačenja o seljenju ljudske duše i vožnji kolima kao metafori, nalazimo kod Platona u njegovom delu Fedar ili O lepoti u poglavlju Priroda božanske i ljudske duše. Vožnja kolima može da predstavlja i cursus vitae ili tok života.
Dvokolica iz Staničenja se datuje u vreme sa kraja 1. i početka 2. veka.
Deana Ratković
muzejski savetnik
RIMSKE DVOKOLICE IZ STANIČENjA NA KONZERVACIJI
Kada arheolozi otkriju i iz zemlje izvade arheološki predmet, posla se prihvataju konzervatori. Da zaustave proces propadanja i predmetu vrate nekadašnji sjaj.
Slučaj antičkih rimskih kola otkrivenih u Staničenju bio je poseban.
Vest da su iskopana dočekali smo u laboratoriji. Mediji su objavili nekoliko ekskuluzivnih fotografija. Na njima su se videli sveže iskopani gvozdeni predmeti prekriveni naslagama zemlje. Ispod tih naslaga su se u fragmentima nazirali ukrasi od metala žutog sjaja, u kojima smo prepoznali bogatu ornamentiku sa geometrijskim i vegetabilnim motivima.
Tragovi umetničkih predstava uverili su nas da se radi o luksuznom proizvodu onog vremena. I da će se pred nama naći ozbiljan zadatak: sačuvati njegovu autentičnost i omogućiti da bude predstavljen kao izložbeni eksponat.
Kola su dovezena u Narodni muzej na konzervaciju. Više od četrdeset sastavnih delova drevnog vozila. Hrpa predmeta od gvožđa i kovanog gvozdenog lima u prilično derutnom stanju.
Prionuli smo na posao. Uklanjali zemlju i grube slojeve korozije. Ubrzo su se na mestima na kojima su se ranije nazirali nejasni oblici, ukazale jasno izdvojene forme ornamentalnih celina.
Stari majstori su dekoraciju kola izveli umetničko-zanatskim postupkom tauširanja, odnosno urezivanjem ornamenata po površini predmeta graverskim dletom prema tragovima otiska šablona. Tako se naprave žljebovi. Posle toga se dodatnim potezima alata u više pravaca dorađuju. Na kraju se u gravuru, u toplom stanju ukuje žica, listić ili pločica metala za tauširanje.
Potopili smo delove kola u poseban rastvor. On je iz njih uklonio štetna hloridna jedinjenja. Svakodnevno smo testirali njihovo prisustvo. Kada je test pokazao da ih više nema, premestili smo ih u posude sa destilovanom vodom koja će odstraniti preostale rastvorljive soli. Postoji specijalan uređaj kojim se kontroliše njihova koncentracija.
Ovo je potrajalo nekoliko meseci. Najzad je uređaj prestao da registruje prisustvo štetnih soli. Izvadili smo predmete iz vode i osušili ih.
Predstojala je završna faza. Konzervator se naoružava ručnim rotacionim motorom. Poznat je stomatološkoj praksi. Na njegovom vrhu se velikom brzinom okreće čelična četkica koja polira površinu predmeta. Dovešće ga do željenog sjaja.
Napokon nam se ukazala konačna slika blistavog izgleda antičkih kola. Na tamnoj, sjajnoj površini gvozdene podloge u potpunosti se razotkrilo bogatstvo virtuozno izvedenih ornamentalnih motiva zlatastog sjaja. Naglasiće ga specijalni lak koji se na kraju nanosi na površinu predmeta.
Miroslav Petelin
konzervator
Pročitajte više