Kad god bi krenuo na svoje časove, dežmekasti, rumeni čika-Đoka bi po običaju kucnuo lulom na prozor svom prijatelju Boži. Neretko bi mu Boža pravio društvo na putu uzbrdo kroz gornji Dorćol do škole, gde je čika-Đoka đacima držao nastavu crtanja i slikanja u tadašnjoj beogradskoj Realci. Iza tog rumenog lica i gustih sedih brkova, krije se lik poznatog srpskog slikara Đorđa Krstića (1851 – 1907), dok je njegov prijatelj Boža poznati književnik, istoričar umetnosti i profesor Božidar S. Nikolajević (1877 – 1947). Đođe Krstić je bio slika i prilika dobroćudnih dorćolskih alasa, sa kojim je često drugovao posle nastave u školi, deleći sa njima i merakluk na „božiju mučenicu“, srpsku prepečenicu. U tim druženjima često je isplivala ona druga, plahovita i svojeglava strana prirode ovog Bačvanina, koju sve da je želeo, nije mogao da ukroti. Kako je vreme prolazilo a Krstića nije bilo da kucne na prozor, Božidar Nikolajević se zabrinuo za svog prijatelja. Znao je da dugo vuče probleme sa plućima, da boluje od astme, ali činilo mu se da će ovog puta doisita vrag odneti šalu. Zle slutnje su se nažalost obistinile. Izmučen bolešću Đorđe Krstić je preminuo 17. oktobra 1907. godine u pedeset i šestoj godini života od posledice zapaljenja pluća. Osim Bože Nikolajevića, nekolicine Krstićevih bliskih prijatelja i njegovih đaka, malo ko je bio svestan da je srpska umetnost tada izgubila jednog od svojih najboljih izdanka.
Božidar S. Nikolajević je u svojim sećanjima na ljude i događaje tog vremena ostavio, između ostalog, i belešku o svom prijatelju slikaru Đorđu Krstiću. Pisana sa puno topline i ljudskosti, Nikolajevićeva sećanja na Krstića otkrivaju i zapažanja o pojedinim umetnikovim delima, čiji su kvaliteti u stvari prepoznati znatno kasnije. Krstić je bio omiljen kod mlađih slikara, naročito među onim koji su se usavršavali u Minhenu, potom u Parizu, prihvativši shvatanja i načela impresionističkog slikarstva. Pariski đak Milan A. Milovanović nasleđuje Krstića na mestu nastavnika crtanja u Realci, dok se Borivoje Stevanović, Kosta Milićević i Nadežda Petrović fotografišu sa svojim učiteljem na Malom Kalemegdanu 1907, neposredno pred njegovu smrt. Na snimku se iz Krstićevog pogleda i blagog osmeha vidi umor, ali i spokoj, jer je znanje i iskustvo preneo na one u koje je verovao da će srpsko slikarstvo unaprediti i pridružiti savremenim evropskim tokovima. Zato ne čude ni reči Krstićevog ispisnika, znamenitog slikara Uroša Predića (1857 – 1953), kada je u poznim godinama priznao: „..Tek kada je došao impresionizam, Đorđe Krstić je stavljen iznad mene, i tako kako je tada učinjeno ostaće zauvek“. Punoću slikarskog doživljaja i širinu talenta Krstić će na najjasniji način prikazati u svojim studijama iz prirode, ali izvesnu misaonost i duhovnost uneće u svoje religiozne teme i ikone koje je slikao do poslednjih godina života. U njima je davao oduške ličnim osećanjima pobožnosti. Jedna od slika sa takvim sadržajem ostala je nedovršena na umetnikovom štafelaju – „Pisac jevanđelja“ – danas zbrici Narodnog muzeja Srbije.
U krpunom planu dve figure monaha u tihoj manastirskoj ćeliji, stariji sedi, mlađi stoji. Na dnu u polici nekoliko starih knjiga, desno pri dnu rukopisi. Po svemu slika odiše mirom i spokojom. Ipak, ono što se posebno ističe na slici „Pisac jevanđelja“ je tehnika. Po tome je Krstić prepoznatljiv, drugačiji od slikara tog vremena. Međutim, zbog upotrebe asfalta i posebnih lakova i sikativa, dobar deo njegovih radova vremenom je prilično potamneo. Na slici „Pisac jevanđelja“ vidi se upravo sloboda poteza, nanosi i slojevi boja mešanih direktno na platnu. Tragovi slivanja osnovnog premaza smeđe vide se golim okom, delić platna nepokriven bojom ima posebnu ulogu. Upravo po tome što nije završena, slika ima posebnu čar.
Krstić je želeo nešto više od jednostavnog prikaza pisanja u monaškoj ćeliji. Nije neobično što je pisac jevanđelja dat u liku proćelavog starca sede brade i brkova, već je neuobičajno što je pisac jevanđelja podigao nogu i što tako sveto i duhovno delo ispisuje na kolenima. Iza njega stoji mlađi crnomanjast monah koji je prislonio desnu ruku ka licu i zamišljeno posmatra u ono šta radi stari monah. Dve starosne dobi, dva pogleda na ljude, život i svet. Zajednički mi je pogled na veru, ali i to što im se ne vidu oči, jer njihove duše su izvan ovog sveta. Božije slovo ispisuje se u miru i tišini. Slikar je samo svedok tog mira i tišine. Plamičak koji u njemu tinja daje mu tek toliko snage da zamahne četkom još par puta. Na kraju, odložio je kičicu zauvek. U trenutku odlaska majstora, „Pisac jevanđelja“ ostao je na štafelaju. Sveže boje i vlažne četke ostavljene su po strani. Tužan prizor ateljea slikara dočarao je njegov stari prijatelj Božidar S. Nikolajević, rekavši veliku istinu: „Nema ničeg žalosnijeg od ateljea iz kojeg se umetnik zanavek odselio“.
Slika „Pisac jevanđelja“ je stajala u domu Krstićeve porodice u kući na Dorćolu (kuća se nalazi u ulici Kneginje Ljubice 23 i danas je spomenik kulture), sve do 1911. godine, kada je sa još 40 drugih slika i studija Đorđa Krstića otkupljena za zbirku Narodnog muzeja. Od tada je bila često izlagana na gotovo svim značajnim izložbama Đorđa Krstića, a povremeno i na stalnoj postavci u Narodnom muzeju. Iako nedovršena, slika dovoljno govori o veličini i snazi Đorđa Krstića koji se i danas s pravom smatra jednim od najvećih umetnika u novijoj srpskoj umetnosti.
Petar Petrović
Pročitajte više
