Растко Петровић и Марко Ристић незаобилазне су фигуре југословенске и српске модерне и авангарде. Обојицу је красило широко занимање за све (често непрепознате) видове уметничког стваралаштва, као и темељна упућеност на друге (и далеке) културе. Уз то, одиграли су кључну улогу у посредовању између савремених глобалних и локалних културно-уметничких тенденција.

Почевши од уредничке сарадње у важним модернистичким и протонадреалистичким часописима српске књижевности – Путевима (1922–24) и Сведочанствима (1924–25) – Петровић и Ристић проводе двадесете године као блиски сарадници и, упркос приметним разликама, стваралачки сапутници. Међутим, наредна деценија – симболично започета формирањем надреалистичког покрета у Београду – обележена је све наглашенијим личним, поетичким, па и политичким удаљавањем. Ипак, након Петровићеве смрти Ристић му посвећује део чувеног есеја „Три мртва песника“, а потом приређује за штампу избор његових текстова и, још важније, необјављени, у рукопису остављени роман „Дан шести“.

Однос Растка Петровића и Марка Ристића представиће нам др Јован Букумира, сарадник Института за књижевност и уметност. Програм је бесплатан за све посетиоце, а претходне пријаве нису потребне.